Francusko nasleđe

Proteklih nekoliko nedelja Francusku, kao i svet, obilaze slike nasilja i vandalizma, prvo iz predgrađa glavnog grada, onda iz centra, konačno, iz drugih gradova. Razlog ovome je svima poznat, svirepo i potpuno neopravdano ubistvo mladića koji je vozio bez vozačke dozvole. Ipak, koliko god nasilne demonstracije i vandalizam izgledaju kao razlog ovom činu prekoračenja sile, one su samo povod. Razlog je mnogo dublji.

U pitanju je sistemski problem koji ima dugu istoriju. Da bi se ovaj problem rešio, potrebno je suštinski promeniti francusko društvo, francusku ekonomiju. Pitanje je da li bi država takva kakva jeste ovo uopšte preživela. U pitanju je nasleđe kolonijalizma, osvajanja prekomorskih teritorija, krađa ljudskih tela, rada, resursa i kulture koja je obeležila proteklih skoro pola milenijuma francuske istorije.

Francuska republika počiva na kolonijalnom nasleđu, ništa manje nego što je monarhija počivala. Revolucionari koji su doneli demokratiju i ukinuli monarhiju nisu (dugo) pomišljali da istu slobodu, ideju ljudskih prava i jednakosti (slobode i bratstva) ponude svojim kolonijama. Naprotiv, zemlja se neometano bogatila od resursa iz kolonija i od trgovine robljem. Simbolično, a nimalo slučajno, zgrada u kojoj se trenutno nalazi predsednička rezidencija, Jelisejska palata, izgrađena je od strane najpoznatijeg i najbogatijeg francuskog trgovca robljem. Mnoge afričke zemlje, bivše francuske kolonije, i dalje plaćaju takozvani kolonijalni porez koji se računa na osnovu procene koliko bi Francuska zaradila od kolonijalne eksploatacije da se date zemlje nisu „oslobodile”.

Važan aspekt francuske sadašnjice i koreniti uzrok protesta jeste činjenica da ljudi iz francuskih kolonija dolaze u zemlju bivšeg kolonizatora, privučeni mogućnošću boljeg života. Na taj način te zemlje često gube svoje najtalentovanije mlade ljude – onaj ko reši da ode u Francusku i tamo stekne obrazovanje, uglavnom tu i ostane. Situacija sa kojom se u Francuskoj sretne je bitno drugačija od slike o uglađenoj, civilizovanoj Evropi, Zapadu koji počiva na vladavini prava i pre svega meritokratiji. Ljudi koji dođu u Francusku, a pritom su „pogrešne” boje kože, rase, vere, akcenta, te drugih obeležja, imaju malu do nikakvu šansu za društvenu integraciju. Mogućnost društvene pokretljivosti je minimalna. Ovi ljudi su, nezavisno od svojih kvalifikacija, obrazovanja, sposobnosti, često prinuđeni na poslove koje Francuzi ne žele da rade. Njihov društveni status je čvrsto zakovan za dno. Česta su meta netrpeljivosti, sistemske diskriminacije, nemogućnosti da nađu posao bilo gde van uslužnog sektora. Postoje naravno pojedinačni slučajevi uspeha, ali su oni tu samo kao izuzeci koji potvrđuju pravilo.

Jedna velika razlika između zemalja koje su bile kolonizatori i zemalja koje su nekada u svojoj prošlosti i same bile kolonije jeste ta što u ovim potonjim druga generacija može da se nada društvenoj integraciji. Podrazumeva se da će prva generacija proći trnovit put, zadržati jake veze sa otadžbinom kroz kulturu, akcenat, nikada dovoljno dobro savladan jezik, ali da će druga generacija već biti u potpunosti integrisana. Ovo u Francuskoj nažalost nije slučaj. Ovde onaj ko je „pogrešne” boje kože, vere ili imena, ni u trećoj, četvrtoj ili petoj generaciji nije u potpunosti integrisan – nije priznat i prepoznat kao Francuz.

U toj situaciji leži srž problema. Nasilje koje sada gledamo na ulicama francuskih gradova je erupcija nezadovoljstva građana drugog reda koji su sistematski marginalizovani te isključeni iz društva, procesa odlučivanja, političkog i kulturnog života. Smrt nesrećnog mladića je povod da se pokaže bes koji je prisutan već decenijama, može se jednako tačno reći, vekovima. To je bes poniženih ljudi na koje društvo gleda kao na građane drugog ili trećeg reda, od kojih se očekuje da rade i da ne postoje ni na jedan drugi način; na koje se gleda kao na nepoželjne goste i nužno zlo, koji se tolerišu samo zbog svog rada, nekad čak ni tad. Ovi ljudi su i fizičkom barijerom izolovani, mahom po predgrađima koja su jasno odvojena, u slučaju Pariza, velikim auto-putem. Na svaki način, pa i geografski, radi se o klasnom, rasnom, etničkom, verskom raslojavanju.

Problem postoji već vekovima i decenijama, i ne izgleda kao da će skoro biti rešen. Ljudi iz bivših francuskih kolonija, kao i diljem zemalja trećeg sveta, i dalje dolaze u Francusku, što legalnim što ilegalnim putem. Te zemlje su kroz vekovnu kolonijalnu eksploataciju u tako žalosnom stanju da se prvoj generaciji emigranata, uz sva šikaniranja kojima se mogu nadati u Francuskoj, opet isplati da naprave rizičan put i da dođu u zemlju bivšeg kolonizatora. Nekada se radi o sasvim osnovnim stvarima, kao što je pristup pitkoj vodi. Sa druge strane, njihovoj deci, rođenoj u Francuskoj, sa formalno svim pravima koje imaju i beli, sekularni i hrišćanski Francuzi, znatno je teže da prihvate ovaj potčinjeni položaj. Njihovo obrazovanje i odrastanje je u znatnom raskoraku sa njihovim stvarnim životnim mogućnostima. Iz rečenog raskoraka nastaje bes, ogorčenost, nastaju vandalizam i nasilje na ulicama.

Rasizam i kolonijalni pogled na svet su u Francuskoj duboko utkani u sve pore društva. Toliko duboko, zapravo, da su na prvi pogled gotovo nevidljivi. Francuski rasizam je znatno elegantniji od, na primer, američkog. Ovde će se retko desiti da neko upotrebi uvredljivu reč za manjine, rasne, verske ili etničke, u javnom, kao ni u privatnom razgovoru. No, još će se ređe desiti da prestižni ili, uopšte, pristojni posao dobije neko čije ime odaje nedovoljno francusko poreklo. Marginalizovani po rasnoj jednakosti, kao i po klasnoj liniji toga su više nego svesni.

Nesrećni slučajevi poput skorašnjeg ubistva su samo prilike da se marginalizovani, odbačeni i sistematski opresirani građani, prema rečima Frenca Fanona, „prezreni na svetu”, politički artikulišu i prikažu. Pošto su im institucije sistema nedostupne, koriste ulice kao način oglašavanja. Vođeni parolom „dok ne bude pravde, neće biti ni mira”, bore se protiv sistema koji vide kao neprijateljski. Da bi se ovaj problem suštinski rešio, Francuska bi morala da se odrekne svojih „bivših” kolonija, da prestane da im naplaćuje kolonijalne poreze, da prestane da iz njih isisava resurse i najbolje ljude, da ponudi pravu ravnopravnost pripadnicima manjina. Uz rastuću popularnost ekstremne desnice, koja je sve bliže uzimanju vlasti, a koja se najviše ističe rasizmom i antiimigrantskom politikom, šanse da se ovo desi su male do nikakve. Sa zemljom koja ide u tom smeru, sa političkim rukovodstvom koje ni ne pomišlja na korenite promene (pre svega zbog velike ekonomske koristi koju i dalje izvlači iz svojih bivših kolonija), situacija može biti samo sve gora i nasilje sve prisutnije u svakodnevnom životu. Autor ovog teksta, koji već 17 godina živi i radi u Parizu, ne vidi nikakvog razloga za optimizam, niti ikakvo smisleno rešenje na francuskom političkom ili idejnom horizontu.

Filolog