Француско наслеђе

Протеклих неколико недеља Француску, као и свет, обилазе слике насиља и вандализма, прво из предграђа главног града, онда из центра, коначно, из других градова. Разлог овоме је свима познат, свирепо и потпуно неоправдано убиство младића који је возио без возачке дозволе. Ипак, колико год насилне демонстрације и вандализам изгледају као разлог овом чину прекорачења силе, оне су само повод. Разлог је много дубљи.

У питању је системски проблем који има дугу историју. Да би се овај проблем решио, потребно је суштински променити француско друштво, француску економију. Питање је да ли би држава таква каква јесте ово уопште преживела. У питању је наслеђе колонијализма, освајања прекоморских територија, крађа људских тела, рада, ресурса и културе која је обележила протеклих скоро пола миленијума француске историје.

Француска република почива на колонијалном наслеђу, ништа мање него што је монархија почивала. Револуционари који су донели демократију и укинули монархију нису (дуго) помишљали да исту слободу, идеју људских права и једнакости (слободе и братства) понуде својим колонијама. Напротив, земља се неометано богатила од ресурса из колонија и од трговине робљем. Симболично, а нимало случајно, зграда у којој се тренутно налази председничка резиденција, Јелисејска палата, изграђена је од стране најпознатијег и најбогатијег француског трговца робљем. Многе афричке земље, бивше француске колоније, и даље плаћају такозвани колонијални порез који се рачуна на основу процене колико би Француска зарадила од колонијалне експлоатације да се дате земље нису „ослободиле”.

Важан аспект француске садашњице и коренити узрок протеста јесте чињеница да људи из француских колонија долазе у земљу бившег колонизатора, привучени могућношћу бољег живота. На тај начин те земље често губе своје најталентованије младе људе – онај ко реши да оде у Француску и тамо стекне образовање, углавном ту и остане. Ситуација са којом се у Француској сретне је битно другачија од слике о углађеној, цивилизованој Европи, Западу који почива на владавини права и пре свега меритократији. Људи који дођу у Француску, а притом су „погрешне” боје коже, расе, вере, акцента, те других обележја, имају малу до никакву шансу за друштвену интеграцију. Могућност друштвене покретљивости је минимална. Ови људи су, независно од својих квалификација, образовања, способности, често принуђени на послове које Французи не желе да раде. Њихов друштвени статус је чврсто закован за дно. Честа су мета нетрпељивости, системске дискриминације, немогућности да нађу посао било где ван услужног сектора. Постоје наравно појединачни случајеви успеха, али су они ту само као изузеци који потврђују правило.

Једна велика разлика између земаља које су биле колонизатори и земаља које су некада у својој прошлости и саме биле колоније јесте та што у овим потоњим друга генерација може да се нада друштвеној интеграцији. Подразумева се да ће прва генерација проћи трновит пут, задржати јаке везе са отаџбином кроз културу, акценат, никада довољно добро савладан језик, али да ће друга генерација већ бити у потпуности интегрисана. Ово у Француској нажалост није случај. Овде онај ко је „погрешне” боје коже, вере или имена, ни у трећој, четвртој или петој генерацији није у потпуности интегрисан – није признат и препознат као Француз.

У тој ситуацији лежи срж проблема. Насиље које сада гледамо на улицама француских градова је ерупција незадовољства грађана другог реда који су систематски маргинализовани те искључени из друштва, процеса одлучивања, политичког и културног живота. Смрт несрећног младића је повод да се покаже бес који је присутан већ деценијама, може се једнако тачно рећи, вековима. То је бес понижених људи на које друштво гледа као на грађане другог или трећег реда, од којих се очекује да раде и да не постоје ни на један други начин; на које се гледа као на непожељне госте и нужно зло, који се толеришу само због свог рада, некад чак ни тад. Ови људи су и физичком баријером изоловани, махом по предграђима која су јасно одвојена, у случају Париза, великим ауто-путем. На сваки начин, па и географски, ради се о класном, расном, етничком, верском раслојавању.

Проблем постоји већ вековима и деценијама, и не изгледа као да ће скоро бити решен. Људи из бивших француских колонија, као и диљем земаља трећег света, и даље долазе у Француску, што легалним што илегалним путем. Те земље су кроз вековну колонијалну експлоатацију у тако жалосном стању да се првој генерацији емиграната, уз сва шиканирања којима се могу надати у Француској, опет исплати да направе ризичан пут и да дођу у земљу бившег колонизатора. Некада се ради о сасвим основним стварима, као што је приступ питкој води. Са друге стране, њиховој деци, рођеној у Француској, са формално свим правима које имају и бели, секуларни и хришћански Французи, знатно је теже да прихвате овај потчињени положај. Њихово образовање и одрастање је у знатном раскораку са њиховим стварним животним могућностима. Из реченог раскорака настаје бес, огорченост, настају вандализам и насиље на улицама.

Расизам и колонијални поглед на свет су у Француској дубоко уткани у све поре друштва. Толико дубоко, заправо, да су на први поглед готово невидљиви. Француски расизам је знатно елегантнији од, на пример, америчког. Овде ће се ретко десити да неко употреби увредљиву реч за мањине, расне, верске или етничке, у јавном, као ни у приватном разговору. Но, још ће се ређе десити да престижни или, уопште, пристојни посао добије неко чије име одаје недовољно француско порекло. Маргинализовани по расној једнакости, као и по класној линији тога су више него свесни.

Несрећни случајеви попут скорашњег убиства су само прилике да се маргинализовани, одбачени и систематски опресирани грађани, према речима Френца Фанона, „презрени на свету”, политички артикулишу и прикажу. Пошто су им институције система недоступне, користе улице као начин оглашавања. Вођени паролом „док не буде правде, неће бити ни мира”, боре се против система који виде као непријатељски. Да би се овај проблем суштински решио, Француска би морала да се одрекне својих „бивших” колонија, да престане да им наплаћује колонијалне порезе, да престане да из њих исисава ресурсе и најбоље људе, да понуди праву равноправност припадницима мањина. Уз растућу популарност екстремне деснице, која је све ближе узимању власти, а која се највише истиче расизмом и антиимигрантском политиком, шансе да се ово деси су мале до никакве. Са земљом која иде у том смеру, са политичким руководством које ни не помишља на корените промене (пре свега због велике економске користи коју и даље извлачи из својих бивших колонија), ситуација може бити само све гора и насиље све присутније у свакодневном животу. Аутор овог текста, који већ 17 година живи и ради у Паризу, не види никаквог разлога за оптимизам, нити икакво смислено решење на француском политичком или идејном хоризонту.

Филолог