Globalni ciljevi nisu postignuti. Šta sad?

Globalni ciljevi su sjajna ideja. Dogodilo se to tako što su se ljudi u UN okupili i rekli: „Ovo su najveći svetski problemi, a evo kako ćemo meriti napredak u njihovom rešavanju.” Ovih 17 ciljeva uključuju obećanja da će se stati na kraj ekstremnom siromaštvu i gladi, da će se popraviti situacija sa klimatskim promenama i obrazovanjem, kao i da će se smanjiti nejednakost i korupcija.

Ova godina se nalazi negde na sredini između 2016, odnosno vremena početka ostvarivanja ciljeva, i 2030. godine, kada bi oni trebalo da budu ostvareni — i dok su ciljevi doneli mnogo toga dobrog, svetu nedostaje skoro sve. Ovo je pravi čas da procenimo globalne ciljeve (takođe poznate i kao Ciljevi održivog razvoja), prepoznamo šta funkcioniše, priznamo šta ne funkcioniše i unapredimo svoj pristup kako bismo mogli da učinimo najviše dobra za one ljude kojima je to najpotrebnije.

Počnimo od nečega što funkcioniše dobro. Lepota ciljeva je u tome što su naterali svet da postigne dogovor oko onog što je bitno i oko mera koje su potrebne da bi se to postiglo. Ovi sporazumi, sa svoje strane, pokreću akciju vlade, fondacije i drugi finansijeri strogo su se obavezali da će najsiromašnijima u svetu pružati pomoć i druge oblike podrške, koristeći ciljeve kako bi pravilno usmeravali novac koji će se trošiti. Kao što jedna izreka kaže: „Onim što je moguće meriti, može se i upravljati.”

To je problem: Ciljevi održivog razvoja su previše dobra stvar. Sedamnaest obaveza prati ogroman broj ciljeva — tačnije njih 169. Imati toliko ciljeva ne bi nužno predstavljalo problem kad bi svet ulagao napore da sve njih finansira. Ali situacija nije takva. Uprkos rekordnim obavezama donatora, jedan izveštaj je nedavno pokazao da će za finansiranje postizanja ciljeva nedostajati najmanje 10 do 15 hiljada milijardi dolara svake godine do kraja ove decenije. To je otprilike jednako ukupnom iznosu svih poreza koje ubiraju sve države sveta.

Ovaj ogroman manjak zahteva dvostrani pristup. Prvo: učiniti sve što je moguće da se deficit smanji. Donatori treba da ispune, pa čak i premaše svoje obaveze u pogledu ispunjavanja ciljeva. Iako obim ukupne strane pomoći u 2022. godini raste četvrtu godinu zaredom, najveći deo ovog povećanja odnosio se na pomoć izbeglicama i humanitarnu pomoć koja je bila neophodna zbog ruskog rata protiv Ukrajine. Pomoć za najsiromašnije zemlje zapravo je opala.

Postoje neki značajni izuzeci. Francuska, Holandija, Sjedinjene Države i Kina nedavno su povećale finansiranje zdravstva u zemljama sa niskim dohotkom. Gejts fondacija je na putu da poveća svoja ukupna davanja za 50 procenata – na devet milijardi dolara godišnje do 2026. godine, sa naglaskom na zdravlju i razvoju. Nadamo se da će drugi donatori slediti njihov primer.

Drugo, čak i u situaciji kada se broj donatora povećava, moramo da shvatimo da inflacija i rastuće kamatne stope rastržu vlade do krajnjih granica. Tužna realnost je da svet neće svake godine pronaći 10 hiljada milijardi dolara više za ostvarivanje Ciljeva održivog razvoja. Dakle, moramo da definišemo najbolje mogućnosti za razvoj – investicije koje će doneti najviše koristi s finansijskim sredstvima koja imamo na raspolaganju.

Ovo ne mora da podrazumeva nagađanje. Zahvaljujući decenijama traganja za onim što funkcioniše, možemo koristiti podatke kako bismo našli najbolje načine da intervenišemo. Na primer, u nedavnom projektu koji je vodio Bjern i koji je predstavljen u njegovoj novoj knjizi „Prvo najbolje stvari”, ekonomisti su definisali 12 visoko efikasnih politika koje donose ogromne koristi uz relativno niske troškove.

Otkrili su da jednostavne mere kojima se poboljšavaju uslovi vezani za porođaj mogu spasiti živote 166.000 majki i 1,2 miliona novorođenčadi svake godine, uz ulaganja manja od pet milijardi dolara godišnje. A dodatnih 5,5 milijardi dolara godišnje utrošenih na poljoprivredna istraživanja i razvoj za siromašne smanjilo bi neuhranjenost, pomoglo farmerima da postižu rezultate u uslovima globalnog zagrevanja i snizilo troškove hrane – pružajući dugoročnu korist u vrednosti od 184 milijarde dolara godišnje. Druge preporuke uključuju napore za prevenciju tuberkuloze i malarije, imunizaciju većeg broja dece, unapređenje obrazovanja i jačanje prava vlasništva nad zemljom.

Sve u svemu, projekat je utvrdio da će 12 politika spasiti više od četiri miliona života godišnje do 2030. godine i generisati godišnju ekonomsku korist u vrednosti od 1,1 hiljade milijardi dolara za zemlje sa niskim i srednje niskim prihodima. Sa iznosom od oko 35 milijardi dolara godišnje (u dolarima iz 2023. godine), od sada do 2030. godine, to je otprilike 52 puta više ulaganja.

Ali principi su čak važniji od bilo koje pojedinačne politike. Prvo: hajde da se ponovo posvetimo finansiranju bavljenja Ciljevima održivog razvoja, jer to spasava živote i pomaže ljudima da izbegnu ekstremno siromaštvo. I drugo: hajde da priznamo da su potrebe veće od raspoloživih sredstava, što znači da se moramo usredsrediti na napore koji će imati najveći uticaj. Imajući na umu ove principe, možemo obezbediti uslove da Ciljevi održivog razvoja ostvare najveće dobro.

Bil Gejts je kopredsedavajući Fondacije Bil i Melinda Gejts

Bjern Lomborg je predsednik Kopenhaškog konsenzusa

„Politika” je dobila ekskluzivno pravo za objavljivanje ovog teksta u Srbiji