Глобални циљеви нису постигнути. Шта сад?

Глобални циљеви су сјајна идеја. Догодило се то тако што су се људи у УН окупили и рекли: „Ово су највећи светски проблеми, а ево како ћемо мерити напредак у њиховом решавању.” Ових 17 циљева укључују обећања да ће се стати на крај екстремном сиромаштву и глади, да ће се поправити ситуација са климатским променама и образовањем, као и да ће се смањити неједнакост и корупција.

Ова година се налази негде на средини између 2016, односно времена почетка остваривања циљева, и 2030. године, када би они требало да буду остварени — и док су циљеви донели много тога доброг, свету недостаје скоро све. Ово је прави час да проценимо глобалне циљеве (такође познате и као Циљеви одрживог развоја), препознамо шта функционише, признамо шта не функционише и унапредимо свој приступ како бисмо могли да учинимо највише добра за оне људе којима је то најпотребније.

Почнимо од нечега што функционише добро. Лепота циљева је у томе што су натерали свет да постигне договор око оног што је битно и око мера које су потребне да би се то постигло. Ови споразуми, са своје стране, покрећу акцију владе, фондације и други финансијери строго су се обавезали да ће најсиромашнијима у свету пружати помоћ и друге облике подршке, користећи циљеве како би правилно усмеравали новац који ће се трошити. Као што једна изрека каже: „Оним што је могуће мерити, може се и управљати.”

То је проблем: Циљеви одрживог развоја су превише добра ствар. Седамнаест обавеза прати огроман број циљева — тачније њих 169. Имати толико циљева не би нужно представљало проблем кад би свет улагао напоре да све њих финансира. Али ситуација није таква. Упркос рекордним обавезама донатора, један извештај је недавно показао да ће за финансирање постизања циљева недостајати најмање 10 до 15 хиљада милијарди долара сваке године до краја ове деценије. То је отприлике једнако укупном износу свих пореза које убирају све државе света.

Овај огроман мањак захтева двострани приступ. Прво: учинити све што је могуће да се дефицит смањи. Донатори треба да испуне, па чак и премаше своје обавезе у погледу испуњавања циљева. Иако обим укупне стране помоћи у 2022. години расте четврту годину заредом, највећи део овог повећања односио се на помоћ избеглицама и хуманитарну помоћ која је била неопходна због руског рата против Украјине. Помоћ за најсиромашније земље заправо је опала.

Постоје неки значајни изузеци. Француска, Холандија, Сједињене Државе и Кина недавно су повећале финансирање здравства у земљама са ниским дохотком. Гејтс фондација је на путу да повећа своја укупна давања за 50 процената – на девет милијарди долара годишње до 2026. године, са нагласком на здрављу и развоју. Надамо се да ће други донатори следити њихов пример.

Друго, чак и у ситуацији када се број донатора повећава, морамо да схватимо да инфлација и растуће каматне стопе растржу владе до крајњих граница. Тужна реалност је да свет неће сваке године пронаћи 10 хиљада милијарди долара више за остваривање Циљева одрживог развоја. Дакле, морамо да дефинишемо најбоље могућности за развој – инвестиције које ће донети највише користи с финансијским средствима која имамо на располагању.

Ово не мора да подразумева нагађање. Захваљујући деценијама трагања за оним што функционише, можемо користити податке како бисмо нашли најбоље начине да интервенишемо. На пример, у недавном пројекту који је водио Бјерн и који је представљен у његовој новој књизи „Прво најбоље ствари”, економисти су дефинисали 12 високо ефикасних политика које доносе огромне користи уз релативно ниске трошкове.

Открили су да једноставне мере којима се побољшавају услови везани за порођај могу спасити животе 166.000 мајки и 1,2 милиона новорођенчади сваке године, уз улагања мања од пет милијарди долара годишње. А додатних 5,5 милијарди долара годишње утрошених на пољопривредна истраживања и развој за сиромашне смањило би неухрањеност, помогло фармерима да постижу резултате у условима глобалног загревања и снизило трошкове хране – пружајући дугорочну корист у вредности од 184 милијарде долара годишње. Друге препоруке укључују напоре за превенцију туберкулозе и маларије, имунизацију већег броја деце, унапређење образовања и јачање права власништва над земљом.

Све у свему, пројекат је утврдио да ће 12 политика спасити више од четири милиона живота годишње до 2030. године и генерисати годишњу економску корист у вредности од 1,1 хиљаде милијарди долара за земље са ниским и средње ниским приходима. Са износом од око 35 милијарди долара годишње (у доларима из 2023. године), од сада до 2030. године, то је отприлике 52 пута више улагања.

Али принципи су чак важнији од било које појединачне политике. Прво: хајде да се поново посветимо финансирању бављења Циљевима одрживог развоја, јер то спасава животе и помаже људима да избегну екстремно сиромаштво. И друго: хајде да признамо да су потребе веће од расположивих средстава, што значи да се морамо усредсредити на напоре који ће имати највећи утицај. Имајући на уму ове принципе, можемо обезбедити услове да Циљеви одрживог развоја остваре највеће добро.

Бил Гејтс је копредседавајући Фондације Бил и Мелинда Гејтс

Бјерн Ломборг је председник Копенхашког консензуса

„Политика” је добила ексклузивно право за објављивање овог текста у Србији