Gluma spokojstva

Provedoh sa porodicom nekih nedelju dana u Grčkoj, kao i većina Srba, dabome, što to učini tokom leta. Tradicionalno idemo u hotel građen još devedesetih godina, izolovan u borovim šumama i daleko od bilo kog većeg mesta. Dugo mnogi Srbi nisu znali za ovo divno mesto, ali dobar glas daleko se čuje, pa je na ovoj lokaciji ove godine bilo puno naših sugrađana. Internet jedva da je radio, nema glupavih akva-parkova koji decu odvlače od kupanja u moru, nema ni igraonica. Jednostavno, porodica je na okupu i posvećeni smo jedni drugima, što je za decu fantastično. Po ceo dan igra se košarka, prave kule od peska na plaži, roni se, udiše čist vazduh. Jednom rečju, priroda je oko vas i tih nedelju dana se kaže zbogom modernom i odvratnom svetu.

Bilo je oko nas Rumuna, Albanaca, poneki Bugarin i Makedonac, Moldavci, Nemci, neki zalutali Skandinavac. Svako gleda svoja posla, popričamo međusobno, sve naizgled deluje savršeno kao da u svetu ne lebdi opasnost od žestokog svetskog rata koji se putem medija svako malo najavljuje.

Grci kao domaćini sve umiruju da su požari normalna pojava i da to ništa nije strašno, bez obzira što njihovi mediji puštaju snimke apokaliptičnih kadrova sa Rodosa i Krfa. Naizgled, svi su spokojni i niko ništa ne želi da crno sluti. Savršeno bekstvo od stvarnosti koju zapravo niko ne želi da prihvati. Ili bar ne želi da je naglas izgovori.

Svetske teme koje su listom bolne kao da su zabranjene. Sve deluje tako idealno, kao da nam predstojeća zima neće doneti nikakve muke. Zapravo, kada se uđe malo dublje u analizu, ljudima je muka od svega. Posebno ljudima u Evropi. Godinama unazad primaju samo loše vesti, ništa lepo im se ne događa, rat u Ukrajini bukvalno jede Evropu i to običan čovek veoma oseća na svojoj koži, pa mu bekstvo na nekoliko dana negde na letovanje dođe kao izolacija od crnih misli i slutnji. Svako od njih kada se vrati u svoju zemlju razmišljaće šta sve može da ga snađe, jer svakom je savršeno jasno da svet klizi ka svetskom sukobu.

Nekada smo na ovom mestu imali prilike da vidimo ljude iz Ukrajine. Ove godine ne videsmo nijednog. Čak ni one koji su još s početka rata ugrabili priliku da negde pobegnu glavom bez obzira iz Ukrajine. Mnogi nam kažu da su se jako lepo snašli i da biraju bogatije destinacije.

Nije bilo ni Rusa, što je i logično s obzirom na sankcije koje je EU uvela prema Rusiji. Oni su se preorijentisali ka Emiratima i Turskoj i tamo nemilice troše ozbiljan novac. Za divno čudo ne videsmo nijednog Kineza. Grčka koliko god da ima na tri mora fantastičnu ponudu, realno mnogo trpi u turizmu zbog ratova. Strahovito to Grci osećaju na svojoj koži. Ipak, ponašaju se kao da se ništa ne događa. Zapravo, izbegavaju da komentarišu. Tek kada se udubiš u priču sa njima, ako neko i pristane, niko od njih neće reći da je Brisel ispravno postupio zato što je uveo sankcije Rusiji i niko se ne zalaže za bacanje para kako bi se pomagalo Ukrajini.

Zapravo, svi mole Boga da se rat što pre okonča, pa da ponovo Rusi dolaze u Grčku na more.

Možda baš to lažno spokojstvo, odnosno gluma da je sve u najboljem redu, baš najviše govori da nas uskoro čeka žestoka oluja. Oluja koja će mnoge da pomete, gde će se države gasiti kao sveće i gde će svet doći u fazu da ako nisi sa nama, onda si protiv nas. Miris Egeja i divnih sedam porodičnih dana slute da to spokojstvo neće još dugo potrajati.