Imam prijatelje sa kojima mogu da ćutim

Marlenu Ditrih sam obožavala kao glumicu i obožavam je još uvek. Dok sam bila mlada stalno sam išla u kinoteku i gledala njene filmove. I zaista je za mene bila fascinantna. A sada sam upoznala i njen privatni život: kako je rezonovala. Saznala sam šta je sve radila tokom života pored glume, i za mene je to veoma jaka veza. Veza mene kao glumice i Marlene Ditrih kao osobe koja se nije pomirila sa tim da bude samo glumica, već je smatrala da ljudima treba da pruži i nešto više.

Glumica Mirjana Karanović ovo leto je u dobroj meri provodila radno, a ovako je svoju novu pozorišnu predstavu predstavila za „Politiku”. Proteklih dana boravila je u Italiji gde je u šarmantnom gradiću Čividaleu u blizini Udina, teatarskoj publici dočarala svoju kompleksnu heroinu: jedinstvenu filmsku divu Marlenu Ditrih u predstavi „Marlena Ditrih – pet tačaka optužnice”, autora i reditelja Harisa Pašovića, koja je upravo izvedena na ovogodišnjem „Mitelfestu”. Scenografiju potpisuju Lada Maglajić i Vedad Orahovac, kostimografiju Irma Saje i Vanja Ciraj, muziku Dino Šukalo. U glumačkoj ekipi su i Mona Muratović, Enes Salković i Elmir Krivalić.

Marlena Ditrih bila je osobena umetnica koja nije htela da se proda, odnosno pogazi svoje kodekse. Zašto je danas u vašem fokusu?

Možda je Marlena Ditrih jedna od retkih glumica koje su imale svoj stav i javno ga iznosile. I to ne samo po pitanju politike, već i po pitanju nekih ljudskih prava. Ona je za mene postala još fascinantnija svojim angažmanom i hrabrošću da kaže šta misli. Bez obzira na reakcije okoline sledila je svoje stavove. U našoj predstavi to što Marlena govori još tridesetih, četrdesetih godina prošlog veka, kako se ponašala, jeste nešto što je danas veoma aktuelno. To da je njen brak bio veoma nekonvencionalan, da nije previše marila za mišljenja drugih ljudi o sebi, da je imala svoj put u životu i privatno i poslovno. Da je bila veoma obrazovana i da je gajila, negovala svoj intelekt u sebi. Bilo joj je važno da bude svoja. Marlena je na primer bila poznata po velikom broju ljubavnih veza i sa ženama i sa muškarcima. Za razliku od ostalih holivudskih glumaca i uopšte osoba koje su radile u Holivudu, ona to nijednog trenutka nije krila. Smatrala je da nema razloga da se toga stidi: te svoje radoznalosti po pitanju druženja sa raznim ljudima.

Marlena Ditrih bila je pravedna žena, romantična i veliki borac za mir. Po čemu je još bila osobena?

Imala je velike ljubavi koje su bile platonske, a imala je i neke svoje ljubavne veze koje su bile veoma stasne. S druge strane do kraja života bila je udata za svoga muža, i nije htela da se razvede. To je čak jedan detalj koji je potpuno neverovatan da su to dvoje ljudo ostali u ljubavi, bez obzira što su se dogovorili da imaju i druge osobe u svojim životima, ali su ostali prijatelji i voleli su se do kraja. Marlenin život bio je drugačiji. Takve osobe se danas ohrabruju da nije nikakva sramota slediti svoj stav. Da, zapravo, izbor svakog ljudskog bića može biti individualan, ličan: kako će i sa kim će živeti. Za mene je to veoma moderan stav, a Marlena Ditrih ga je imala pre 90 godina. To je nešto za šta danas mislimo da je neka novina, a zapravo nije.

Na festivalu „Mitelfestu” u Čividaleu gostovali ste pre mnogo godina sa predstavom Jugoslovenskog dramskog pozorišta: „Pozorišne iluzije”, P. Korneja u režiji Slobodana Unkovskog. Po čemu pamtite ovo neobično iskustvo?

Sećam se da kada smo se vraćali sa festivala počeo je rat u Sloveniji. Počeli su prvi sukobi. Slovenija se odvojila i nismo mogli da se vratimo preko te, do juče naše teritorije. Bilo je veliko uznemirenje i kod nas, i u ansamblu uopšte.

Predstava „Marlena Ditrih – pet tačaka optužnice” jeste, reklo bi se, i nastavak vaše plodne saradnje sa Harisom Pašovićem sa kojim ste pored ostalog radili predstavu „Mefisto” u novosadskom SNP-u. Koliko je zahtevno upustiti se u ovaj pozorišni diptih?

Teško da mogu da uporedim Hitlera i Marlenu Ditrih, povezani su nekim događajima u istoriji, u nekom prostoru i vremenu. Hitlerom se nisam bavila na način na koji sam se bavila Marlenom. U „Mefistu” Hitler je pojava, jednostavno predstavlja to naduriće zlo u društvu koje se odrazilo na pozorište i glavne junake tog romana i drame. Zapravo mi smo stajali kao neko označavanje istorije koje je veoma, veoma uticalo na ljude u pozorištu, na to da se oni podele na ispravne i pogrešne ljude, Arijevce, Jevreje, odane, lojalne ljude, i one koji su pobunjenici i to neko stradanje tih glavnih likova, i taj njihov put. Marlenin lik je o u ovoj predstavi u centru događaja i zapravo se bavim tom pričom, njenim unutrašnjim sećanjima.

Ovogodišnja ste dobitnica nagrade „Pavle Vuisić” koja se dodeljuje za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu, a koja će vam biti uručena na predstojećim Filmskim susretima u Nišu. Sustižu vas nagrade za životno delo?

Neki put je možda ponižavajuće da se glumcima koji su na kraju života ili su bolesni, ili već u bolnici brže bolje dodeli nagrada za životno delo. Mislim da je dobro da se sve više napušta taj običaj. Sećam se kada sam bila mlada da smo na vest da je neko dobio nagradu za životno delo imali osećaj da će on uskoro otići na drugi svet. Smatram da je dobro da glumci, autori dobijaju nagrade za životno delo dok još to može biti za njih podsticaj da urade neke stvari, posebno za mene je važno. Završila sam jedan film, uskoro ću početi da spremam i drugi. I već imam ideju šta ću da radim posle toga. Imam planove i ne nameravan da završim svoj životni opus.

Pavle Vuisić je bio sjajan, specifičan glumac. Zašto znate da kažete: danas sam ja kao Pavle Vuisić?

Zato što je izbegavao ljude, publicitet, slavu. To mu nije prijalo i danas ga više nego ikada razumem, poznato mi je koliko je to opterećenje. S tim što je to mene sustiglo tek sada, a on je oduvek bio takav: neko ko se sklanjao. Nije baš voleo svetla pozornice, bliceve i novinare i retko je, čini mi se, davao i intervjue. Sada, posle toliko godina bavljenja glumom, zaista nekako imam potrebu da se malo sklonim i da ne budem u centru pažnje, makar što se tiče te popularnosti, slave, ali i te kako želim da nastavi da radim.

Pavle Vujisić je imao ljude sa kojima je mogao da sedi i da ćuti. Kakav je vaš slučaj?

Volim tišinu, da mogu da sedim i ne pričam mnogo. I imam prijatelje sa kojima mogu da ćutim.