Rudari brane nadu od stvarnosti

Bliži se 6. avgust, Dan rudara. Međutim, za mnoge rudnik je večna negacija, nepostojeće tamno mesto nesreće u kojem rade duhovi, ali sve oči, oči onih koji imaju srca, uprte su baš u ovo mesto. Zato što će poslednji biti prvi, zato što je razlika između hrabrih i kukavica u tome što se hrabri isto plaše, ali svejedno sve čine uprkos i uz inat strahu. I to rade uz osmeh i pesmu. I stoga pesma Slavomira Vasića, pisca, pobornika i promotera savremene kontrakulture, koja otvara drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje njegove poetske zbirke „Rudarski tango” kaže: „Rudnik, Utočište za inteligentnu sirotinju./ Palata rizika./Podzemni atelje./ Garava avantura./ Sauna za hrabre./ Predeo bez horizonta./ Dvorac rudarskog srca./ Muzej garavih senki./ Kolevka napretka./ Uklještena hrabrost./ Podzemna trijumfalna kapija./ Stanica za raj i pakao.” Ova knjiga (izdanje Centara za kulturu i umetnost Aleksinac) osmišljena je tako, kako je primetio autor, da iz zone pesme neopaženo uplovi u roman prozne lirike. Posvećena je rudarima sveta, a obogaćena je sjajnim umetničkim fotografijama Hadži Miodraga Miladinovića. Za njen grafički dizajn zadužen je Marko Miladinović.

Radoman Kanjevac primetio je da ovo delo otkriva atmosferu bluza i rokenrola, i nije teško zamisliti njegove stihove kako zvuče iz hrapavog glasa Toma Vejtsa, ili ih na nebu gromoglasno pronose Džon Li Huker ili Bi Bi King.

„Melanholija Slavomira Vasića na zadivljujući način spaja našu surovu podzemnu stvarnost sa američkom bit tradicijom, ritmom i melodijom, kakve su imali samo malobrojni zatočenici tvrđave poezije. Reafirmišući ono što nas povezuje u vremenu kad se čini da nas muzika razdvaja, Slavomir Vasić napisao je jednu knjigu za sve generacije koje su imale varljivu sreću da žive u drugoj polovini 20. veka. Ako je tango tužna misao koja se pleše, onda je ’Rudarski tango’, pre svega, sećanje na jednu zemlju na prvi pogled, postojbinu bluza, kroz koju hodaju uspešni i srećni ljudi, sa očima punim suza”, napisao je Kanjevac.

„U čemu je magičnost ugljene prašine/da nacrta heroja/na svakom rudarskom licu...”, zapitan je poetski subjekt. Odgovori na ovo pitanje su u novim prkosnim glasovima: „ Hej, draga! Nemaš pojma koliko sam silno poželeo/da otplešemo divlji tango/na ugljenom podijumu za igru./ Sedamsto metara u utrobi Zemlje.”

Po Kjerkegoru, samo onaj ko u teskobi strepi, mir svoj pronalazi, samo onaj ko u donji svet silazi, voljenu spasava... Samo hrabri znaju da vole, a Vasićev rudar ima tu odvažnost, pa kaže: „Sačekaj me ispred rudnika/i sanjivim očima/pogledaj moje lice./ Ja ću te poljubiti/pre nego nas osvetli munja,/A onda garavim prstom/ispisati tvoje ime na njoj.”

Rudarski „stari izljuskani džuboks, moćna pulsirajuća mašina, baterija za dušu, proizvodi dovoljno decibela da rastera garave misli”, svira sjajne stvari Sajmona i Garfankla, Kleptona, Džej Džej Kejla, Dilana, Lu Rida... Jedna od ovih pesama poziva i Kleptona na jedan divlji anplagd u utrobi Zemlje, gde je prilično akustično, a negde u vazduhu stoji stvarna mogućnost da bi se muzička legenda i odazvala... Rudarska kafana „zaslužuje pet zvezdica jer istrže strah iz kostiju i pegla ulubljenja na duši, dok rudar pije koktel hrabrosti iz garavih čaša; to je mesto večitog optimizma, gde neumorni rudari neumorno kljukaju džuboks, a konobari su dobri ko ’leba...” Vasićevi rudari znaju da kad siđeš u rudnik, najdalje su od kuće, a najbliži su grobu, ali ipak ne haju, jer imaju iskru u oku koja ih nikad neće izdati... Rudnički psi nemaju pedigre, obožavaju da u ugljenoj prašini njuškaju kost, ne mare za hajke i laju bluz...  

„Hej, Bukovski!/ Čitao sam dosta o tebi/ i znam da si radio kao liftboj/ pre nego što si počeo da pišeš./Da ne zvuči preterano,/mislim da podsećam malo na tebe./ I ja radim sličan posao, kao jamski liftboj./ Svakodnevno prisustvujem/ sudarima tame i svetlosti/ kada se rađaju/ najlepši osmesi rudara./ A i kasno sam počeo da pišem”, stoji u pesmi „Liftboj”.

Rudarski testament je gola hrabrost u ovoj poeziji, koju je svojevremeno ovekovečio i Dobrica Ćosić, čijom rukom je ispisano: „Odavno nisam pročitao ubedljiviju liriku o svetu u kome smo nešto saznavali iz rudarskih nesreća i izgibija. Samo po nesrećama! Vi ste tamu obasjali istinskom poezijom; originalnom, čovečanskom. Stežem vam desnicu ako i nije držala rudarsku bušilicu, želeći vam da odbranite nadu od stvarnosti.”