Srpski oficir se ne predaje

Jedan od dragocenih saveta duhovnika govori o tome da u teškim iskušenjima i u kriznim vremenima, da bi čovek očvrsnuo, treba da čita žitija svetitelja. To bi moglo da se odnosi i na literaturu o ljudima i ratnicima u Velikom ratu, ali i u drugim ratovima. I oni su se borili za dobro svih, bili su mučenici u borbi za veru, svoje domove i porodice, i mnogi su izgubili sve to, pa i sopstvene živote. Upravo o tome govori knjiga „Veliki rat, male priče o ljudima i događajima” Milana Bogojevića, u izdanju „Prometeja”, ispričana u duhu usmenih kazivanja o velikanima srpskog naroda, a najčešće su najveći oni skriveni i skromni.

„O mnogima koji su zadužili našu zemlju znamo malo, a o nekima gotovo ništa. To je nepravda koju moramo ispraviti ako želimo bolje društvo i bolju budućnost”, na početku je napisao Milan Bogojević.

Među herojima o kojima piše nalaze se Marinko Aleksić, oficir Srpske vojske i komita, pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, poručnik Dimitrije Begović, prota Jovan Bošković, Gavro Vujošević, otac devetoro dece i nosilac Karađorđeve zvezde, Milan Gačić, vojnik koji je izdržao ono što bi slomilo mnoge, pukovnik Milivoje Stojanović Brka, oficir kome je posvećen „Marš na Drinu”, a tu je i kontroverzni Mustafa Golubić.

Posebno mesto u knjizi zauzimaju žene ratnice, srpske amazonke, kako su ih zvali: Draga Ljočić, Živana Milošević Terzić, Baba Višnja, koja je junake Mlade Bosne prevozila na sigurno. Važno mesto u knjizi zauzimaju i priče o velikim događajima i bitkama, kao što su prvo obaranje neprijateljskog aviona, što je podvig poručnika Petra Radenkovića i vojnika Mitra Nikolića, Toplički ustanak, jedini ustanak na okupiranoj teritoriji u Velikom ratu, tragedija Timočke divizije u prvoj srpskoj „Plavoj grobnici”. Zastrašujući su podaci o skrnavljenju srpskih crkava i uništavanju srpskih spomenika, krađi srpskih srednjovekovnih knjiga i rukopisa, koje su sprovodile nemačko-austrougarske snage, o logorima za Srbe, kojih je polovinom 1916. godine u Austrougarskoj bilo 300, a u Nemačkoj blizu 50. U te logore bilo je internirano blizu 300.000 Srba, a nije ih preživelo 70.000, prema podacima koje navodi Milan Bogojević.

„Arad, Doboj, Nežider, Mauthauzen – imena koja se danas uglavnom vezuju za Drugi svetski rat, već su u Prvom svetskom ratu bila mesta srpskog stradanja. Kroz Mauthauzen je u Prvom svetskom ratu prošlo oko 40.000 Srba, od kojih je najmanje 15.000 umrlo. Ali o tome naša deca danas ništa ne uče. Ovaj deo istorije je potpuno izostavljen u istorijskim udžbenicima. Narod koji je u dva svetska rata sistematski uništavan i ubijan, krajem 20. veka postaje ’genocidan’. Takva strašna zamena teza ne bi imala nikakve šanse kada bismo samo malo bolje poznavali svoju istoriju”, piše Bogojević.

Jedna od najpotresnijih opisanih sudbina jeste život poručnika Dimitrija Begovića, jednog od predvodnika Topličkog ustanka, u delu Srbije u kojem su bugarske okupacione vlasti sprovodile neviđen teror ne samo nad civilnim stanovništvom, u logorima, na stratištima, na kućnom pragu već i nad srpskom kulturom i spomenicima. U februaru 1917. godine izbio je Toplički ustanak, na vrhuncu bugarske odmazde nad nevinim narodom, ženama i decom, kada su počeli da mobilizuju srpske momke u bugarsku vojsku, kako bi na Solunskom frontu ratovali protiv sopstvene braće. Kazna za ustanak bilo je etničko čišćenje, bugarski vojnici ubili su više od 20.000 srpskih civila, spalili 55 sela i oko 55.000 kuća i drugih objekata. Poručnik Dimitrije Begović bio je ucenjen – ili će se predati sa svojom četom ili će mu pobiti trudnu ženu i četvoro dece. Njegov odgovor glasio je: „Ubili ste na hiljade članova porodica komita, ubićete i moju, jer se ja nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje.” Usledilo je zversko ubistvo Begovićeve žene i dece, a sam Begović bio je izdan po poznatom mitskom obrascu, a borio se do poslednjeg trenutka, aktivirao je bombu od koje su poginuli on, ali i dva bugarska oficira. Njegova sestra Milica osvetila je njegovu smrt posle rata, 1921. godine, u selu Donja Toponica, sručivši ceo šaržer izdajniku svoga brata, i mnogih komita, u grudi, dok je kumovao na jednoj svadbi. Predala se zatim načelniku okruga, a za pomenuto delo nije bila osuđena.

Knjiga Milana Bogojevića obiluje sličnim primerima života naših predaka, a među njima je i prota Jovan Bošković, koji je uz krst nosio i sablju i koji je pokazao da je pravom duhovniku mesto uz njegov narod baš onda kada je najteže, od balkanskih ratova do Velikog rata, u kojem je sa srpskom vojskom i narodom prošao Albansku golgotu, sve do Krfa i Solunskog fronta. „Krst u levoj, sablja u desnoj ruci. I on ide prvi. Ne iza redova – nego ispred”. Doživeo je 84 godine i preminuo 1939. godine, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Neustrašive žene dale su veliki doprinos pobedi nad okupatorom, Živana Milošević Terzić samo je jedna od njih. Borila se u najtežim bitkama u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, a bila je vođena i ljubavlju prema budućem suprugu Milanu Terziću. Kraj rata dočekala je sa činom narednika i bila je odlikovana Obilićevom medaljom. Njena deviza bila je: „Želim da poginem na bojištu, a da sam borbenija od mnogih vojnika, dokazala sam u prethodnim ratovima.”

I o nastanku čuvene pesme „Tamo daleko” govori ova knjiga, pesme čije je stihove napisao Mihajlo Zastavniković (napisao je i pesmu „Kreće se lađa francuska”), poznat kao uča, a pesma je svoj konačni oblik, zaslugom kompozitora Đorđa Marinkovića, dobila na Krfu 1915. godine, po iskrcavanju preživelih jedinica. Pesmu su prihvatili i saveznici, prevodili su je, ali su je pevali i na srpskom, iako nisu razumeli nijednu reč. Ipak su tačno znali o čemu govori.