Српски официр се не предаје

Један од драгоцених савета духовника говори о томе да у тешким искушењима и у кризним временима, да би човек очврснуо, треба да чита житија светитеља. То би могло да се односи и на литературу о људима и ратницима у Великом рату, али и у другим ратовима. И они су се борили за добро свих, били су мученици у борби за веру, своје домове и породице, и многи су изгубили све то, па и сопствене животе. Управо о томе говори књига „Велики рат, мале приче о људима и догађајима” Милана Богојевића, у издању „Прометеја”, испричана у духу усмених казивања о великанима српског народа, а најчешће су највећи они скривени и скромни.

„О многима који су задужили нашу земљу знамо мало, а о некима готово ништа. То је неправда коју морамо исправити ако желимо боље друштво и бољу будућност”, на почетку је написао Милан Богојевић.

Међу херојима о којима пише налазе се Маринко Алексић, официр Српске војске и комита, пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, поручник Димитрије Беговић, прота Јован Бошковић, Гавро Вујошевић, отац деветоро деце и носилац Карађорђеве звезде, Милан Гачић, војник који је издржао оно што би сломило многе, пуковник Миливоје Стојановић Брка, официр коме је посвећен „Марш на Дрину”, а ту је и контроверзни Мустафа Голубић.

Посебно место у књизи заузимају жене ратнице, српске амазонке, како су их звали: Драга Љочић, Живана Милошевић Терзић, Баба Вишња, која је јунаке Младе Босне превозила на сигурно. Важно место у књизи заузимају и приче о великим догађајима и биткама, као што су прво обарање непријатељског авиона, што је подвиг поручника Петра Раденковића и војника Митра Николића, Топлички устанак, једини устанак на окупираној територији у Великом рату, трагедија Тимочке дивизије у првој српској „Плавој гробници”. Застрашујући су подаци о скрнављењу српских цркава и уништавању српских споменика, крађи српских средњовековних књига и рукописа, које су спроводиле немачко-аустроугарске снаге, о логорима за Србе, којих је половином 1916. године у Аустроугарској било 300, а у Немачкој близу 50. У те логоре било је интернирано близу 300.000 Срба, а није их преживело 70.000, према подацима које наводи Милан Богојевић.

„Арад, Добој, Нежидер, Маутхаузен – имена која се данас углавном везују за Други светски рат, већ су у Првом светском рату била места српског страдања. Кроз Маутхаузен је у Првом светском рату прошло око 40.000 Срба, од којих је најмање 15.000 умрло. Али о томе наша деца данас ништа не уче. Овај део историје је потпуно изостављен у историјским уџбеницима. Народ који је у два светска рата систематски уништаван и убијан, крајем 20. века постаје ’геноцидан’. Таква страшна замена теза не би имала никакве шансе када бисмо само мало боље познавали своју историју”, пише Богојевић.

Једна од најпотреснијих описаних судбина јесте живот поручника Димитрија Беговића, једног од предводника Топличког устанка, у делу Србије у којем су бугарске окупационе власти спроводиле невиђен терор не само над цивилним становништвом, у логорима, на стратиштима, на кућном прагу већ и над српском културом и споменицима. У фебруару 1917. године избио је Топлички устанак, на врхунцу бугарске одмазде над невиним народом, женама и децом, када су почели да мобилизују српске момке у бугарску војску, како би на Солунском фронту ратовали против сопствене браће. Казна за устанак било је етничко чишћење, бугарски војници убили су више од 20.000 српских цивила, спалили 55 села и око 55.000 кућа и других објеката. Поручник Димитрије Беговић био је уцењен – или ће се предати са својом четом или ће му побити трудну жену и четворо деце. Његов одговор гласио је: „Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер се ја никада нећу предати. Српски официр се не предаје.” Уследило је зверско убиство Беговићеве жене и деце, а сам Беговић био је издан по познатом митском обрасцу, а борио се до последњег тренутка, активирао је бомбу од које су погинули он, али и два бугарска официра. Његова сестра Милица осветила је његову смрт после рата, 1921. године, у селу Доња Топоница, сручивши цео шаржер издајнику свога брата, и многих комита, у груди, док је кумовао на једној свадби. Предала се затим начелнику округа, а за поменуто дело није била осуђена.

Књига Милана Богојевића обилује сличним примерима живота наших предака, а међу њима је и прота Јован Бошковић, који је уз крст носио и сабљу и који је показао да је правом духовнику место уз његов народ баш онда када је најтеже, од балканских ратова до Великог рата, у којем је са српском војском и народом прошао Албанску голготу, све до Крфа и Солунског фронта. „Крст у левој, сабља у десној руци. И он иде први. Не иза редова – него испред”. Доживео је 84 године и преминуо 1939. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Неустрашиве жене дале су велики допринос победи над окупатором, Живана Милошевић Терзић само је једна од њих. Борила се у најтежим биткама у балканским ратовима и Првом светском рату, а била је вођена и љубављу према будућем супругу Милану Терзићу. Крај рата дочекала је са чином наредника и била је одликована Обилићевом медаљом. Њена девиза била је: „Желим да погинем на бојишту, а да сам борбенија од многих војника, доказала сам у претходним ратовима.”

И о настанку чувене песме „Тамо далеко” говори ова књига, песме чије је стихове написао Михајло Заставниковић (написао је и песму „Креће се лађа француска”), познат као уча, а песма је свој коначни облик, заслугом композитора Ђорђа Маринковића, добила на Крфу 1915. године, по искрцавању преживелих јединица. Песму су прихватили и савезници, преводили су је, али су је певали и на српском, иако нису разумели ниједну реч. Ипак су тачно знали о чему говори.