Obrazovan je onaj ko ima obraza

Profesor Radomir Jovanović iz Žiče u pismu za rubriku Među nama, objavljenom 22. juna, piše: „Govori da bih te video”. Čovek mora da se posluži mislima Dostojevskog: Da li ja to vidim što drugi ne vide, ili drugi ne vide ono što ja vidim? Profesor Jovanović iz „Svete sedmovrate Žiče”, sedišta prve srpske arhiepiskopije iz 1219. godine, odakle je sinulo sunce svete jevanđelske svetlosti preko Svetoga Save po svim srpskim dušama i širom Balkana, vapije da se „ljudi ne dele na naše i njihove”. Otkuda te deobe?

Najveći Srbin posle Svetog Save, Sveti Nikolaj Velimirović (1881–1956), bio je episkop žički i vođa preporoditeljskog Bogomoljačkog pokreta, tog „mističnog zida”, kako je govorila Isidora Sekulić, koji pokušao je da „zaštiti i opaše” Srbe od bezbožnog užasa koji je nastupio posle Ruske revolucije 1917. godine. Posle Drugog svetskog rata, po rečima episkopa Nikolaja „srpskog zlatoustog”, imali smo školu „bez vere u Boga”, državu bez „blagoslova Božijeg”, vojsku „bez rodoljublja” i politiku „bez poštenja”, što je i dovelo do propasti SFRJ.

Profesor Jovanović naglašava kako nam se sada „obrazovanje urušilo”, misleći verovatno na tragične slučajeve masakra u beogradskoj osnovnoj školi i selima kod Mladenovca.

Šesta zapovesti Božijeg „Dekaloga”, datog preko proroka Mojsija na Sinaju jevrejskom narodu i time svim ljudima od Hrista do danas, glasi „Ne ubij” (2 Moj. 20,6). Zato za ove tragične događaje nije krivo samo školsko obrazovanje, već i nedostatak obrazovanja po moralnom zakonu Božijem. Da je veronauka za tradicionalne vere uvedena i posle Drugog svetskog rata, kao i pre 1945. godine, kad je bila obavezna i ravnopravna s ostalim predmetima, sigurno bi se u društvu smanjio broj opasnih sekti, bezbožništva, ubistava i samoubistava i drugih zala.

Uzalud je školsko znanje bez Boga, jer je sam Volter rekao: „Društvo bez vere je gomila razbojnika”. Narodna mudrost naglašava „čovek bez vere je i bez mere”. Kako nas Sveto pismo uči: „Bez vere nemoguće je ugoditi Bogu, i bez Boga ni preko praga”. Nažalost posle petovekovnog ropstva i svetskih ratova mi smo, kako uči Petar Petrović Njegoš, „zarobili sebe u tuđinu”, u njegovo vreme preveravanjem, a posle 1945. ulaskom u forsirano bezbožništvo. To je bilo vreme kada se pevalo: „Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga” (prof. dr Đoko Slijepčević, „Istorija Srpske pravoslavne crkve 3”, str. 5).

Ovakvi bezbožni stihovi iznikli su iz mudrosti filozofa Fojerbaha (prethodnika Marksa i Engelsa), koji govori: „I mi nevernici verujemo, samo mi verujemo suprotno onome u šta verujete vi verujući” (J. Gajić, „Iskre vere”).

Apostol Pavle nas uči: „Vera je tvrdo nadanje onome što čekamo i dokazivanje stvari nevidljivih” (Jev. 11,1). Apostol Petar i ostali Hristovi učenici po vaskrsenju Hrista Boga proneli su po svetu njegovu nauku: „Ko poveruje i krsti se biće spasen” i Bog je „s nama u sve dane do svršetka veka” (Mat. 28, 19–20).

Apostol Petar je postradao za svog učitelja Gospoda, koji nam je otkrio da se nečista demonska sila „čovekoubica od iskoni” pobeđuje kroz post i molitvu. Apostol Petar nas opominje: „Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1 Pet. Gl. 5 st. 8).

Delo F. M. Dostojevskog „Zli dusi” (Bjesi) govori o nečistim silama koje i u naše dane preko pojedinaca ili đavoimanih porobljenih duša seju smrt, zlo i pustošenje kod nas na Kosovu i Metohiji, u Evropi i Vaseljeni. Još davno Bog proroku Isaiji veli i kao danas osuđuje: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost, a od svetlosti mrak… koji pravdaju bezbožnika za poklon, a pravednima uzimaju pravdu” (Is. 5, 20 i 22).

Zar nismo baš mi Srbi, s pobijenim i progonjenim narodom, razrušenim svetinjama i grobljima, bombardovani od strane NATO-a, ocrnjeni? Od EU i SAD oglašeni smo za „zlodjelatelje”, a upravo smo mi „progonjeni pravde radi” Božije (Mt. 5,10). Ovo je fizički jezivo prisutno na raspetom Kosovu i Metohiji, koje nam sile Kvinte, „vajni” hrišćani, kao živo srce iz nedara čupaju i naše svetinje ustupaju nehrišćanima.

Nažalost, problem je što se i mi sporo iz bezbožnog bunila budimo. Još ima onih, na primer pojedinih direktora škola, što brane da se proslavlja Sveti Sava, koji nam iz dubine vekova cvileći poručuje: „Voleo bih i u paklu biti, samo Srbi Bogu da se vrate” („Nebeska liturgija” Svetog Nikolaja).

Duhovno unutrašnje oslobođenje nam je spas od bezbožništva, na putu Hristovom koji je „Put, Istina i Život” (Jn. 14,6). Nadajmo se da će nova ministarka prosvete, zajedno s vladom, uvesti veronauku kao obavezan predmet, što bi bio spas za naš narod. S Bogom se sve postiže i u večni život stiže”, poje „srpski zlatoust” i dodaje: „Obrazovan je onaj ko ima obraza”, to jeste – ma ne znao čitati ili pisati, ali veruje u Boga u greh i dušu. Po Ciceronu, „Vera je srce narodu, prestane li srce kucati, nastaje trulež i kvarenje”. Zato nema genocidnih naroda, jer su svi ljudi deca Božija. potomci Adama.

Protojerej-stavrofor Aleksandar Sredojević,
Beograd