Svaka ptica svom jatu

„Ne delujete mi kao antievropski čovek”, rekao sam nedavno Miroslavu Aleksiću, na šta je bivši potpredsednik Narodne stranke spremno uzvratio: „Pa i nisam.”

Bilo je tada već jasno da u stranci sledi novi raskol posle onog od pre dve godine, kada su Vuka Jeremića napustili advokat Borivoje Borović i ugledni preduzetnik Vladimir Kovačević.

Jeremić je kao predsednik počeo sve otvorenije da zastupa antizapadne i proruske stavove, uz snažnu dozu nacionalizma, pa je unutar stranke nezadovoljstvo ovakvom orijentacijom tinjalo godinu-dve.

Značajan broj 67 partijskih odbora NS-a po zemlji našao se u strateškoj konfuziji, rekao mi je tada Aleksić, dodajući da nije za „dvorski udar”. Izgleda da razlaz nije mogao da čeka 22. oktobar, za kada je bila zakazana skupština.

Aleksić je izašao i zajedno sa 263 člana osnovao Narodni pokret Srbije, kako se i zvala stranka koju je utemeljio pre sedam godina. Blic operacija obavljena je na živo, bez anestezije. Samo dva dana po izlasku iz Jeremićevog tabora Aleksić je predstavio svoj novi poslanički klub u skupštini, mada tom prilikom, najavljujući „beskompromisnu borbu protiv režima”, nije umakao patetici „služenja narodu”.

Javnost u Srbije je, prateći primer Demokratske stranke, oguglala na partijske jednoćelijske deobe i po pravilu ih je pratila sa određenom količinom oporosti jer su motivi šizmi gotovo po pravilu bili liderski vašar taština.

U pozadini ovog raskola primarno se krije sukob dve očigledno teško spojive političke vizije, dva različita koncepta unutrašnje i spoljne politike a ne ličnog omraza – barem do juče.

Aleksić se nepravedno optužuje za cepanje opozicije. Jeremić pokušava da ga anatemiše i izoluje tumačeći da je njegovo napuštanje Narodne stranke loša vest za opoziciju.

Meni ne deluje kao nož u leđa već kao sasvim logično prestrojavanje. Jeremić i Aleksić u poslednje vreme nisu imali ništa zajedničko. Držim da je iskrena podela bolja nego lažno jedinstvo. Dosta više licemernih osmeha i izigravanja jedinstva tamo gde ga nema i ne može biti.

Opozicija mora da ima dva svoja krila pošto ih razdvajaju suštinske razlike. Boško Obradović i Marinika Tepić su politički protivprirodni blud. Da li su u stanju da prihvate jednokratni dogovor za promenu vlasti je drugo pitanje.

Ukrupnjavanje evropskog bloka sa Aleksićevim NPS obradovaće taj pol srpske politike. Krajnje je vreme da proevropljani dobiju autentičnu snagu dovoljnu da privuku podršku domaćih birača ali i Brisela i Vašingtona koji su, da se ne lažemo, danas skloniji Aleksandru Vučiću nego njegovim rivalima.

Zašto je to tako? Odgovor se mahom krije u onom delu opozicije čiji je značajan deo kalkulantski izbegavao da sasvim jasno izrazi svoju prozapadnu orijentaciju. Dragan Đilas izgubio je dosta vremena pre nego što se nedavno odlučio da skine kamuflažno odelo i decidno se stavi na stranu Evropske unije. Zoran Lutovac udaviće demokrate u sopstvenom oprezu.

Autentičan evropski blok samo objedinjavanjem i jasnim pozicioniranjem može da računa na širu podršku i iznutra i spolja. Uostalom, bolje da nas na Zapad vode Đilas, Aleksić i Pavle Grbović nego Željko Mitrović – šta god o tome mislio Nj. e. ambasador Kristofer Hil.

Ostanak Narodne stranke na pozicijama koje je do sada držala takođe je dobar jer se time jasnije profiliše politička formacija koja pripada „drugom putu”. Jeremićeva doslednost da nastavi da brani istočne vrednosti je po volji stare garde nacionalista i populista.

Narodna stranka je ideološki najbliža SNS-u i ekstremnoj srpskoj desnici. Ovako transformisanom Vuku mesto je uz Dveri i Zavetnike. Što je sasvim legitimna opcija.

Paradoksalno, sasvim je moguće da dva derivata Narodne stranke budu jača nego do juče. Autentičniji su pojedinačno i oslobođeni unutrašnjih trzavica koje su slabile obe struje.

To što je sada svaka ptica krenula svom jatu izgleda da se manje dopalo Jeremićevim ljudima koji teško prikrivaju da se osećaju napušteni. „Bili su lauferi, sad će biti pioni”, predviđa NPS-u podaničku budućnost Vukov potpredsednik, advokat Vladimir Gajić. Čemu zlurada ironija? A da li će zbog Aleksićeve „greške” i „sejanja otrova” likovati Vučić, kao što predviđa Sanda Rašković Ivić, tek će se videti.

Lično sumnjam, jer se Aleksić poslednjih meseci svojom racionalnošću, energičnošću, pa i elementima harizme – tako retkim među našim liderima – nametnuo delu javnosti koji nema simpatija prema Vučiću, ali ni prema neslućenim visinama Jeremićevih ambicija, političke kalkulacije i neuspešne mimikrije koju je preuzeo od svog nekadašnjeg profesora i šefa – istrošenog Borisa Tadića.

Aleksiću zaista nije mesto među antievropljanima, ali ni među protivnicima francusko-nemačkog plana za Kosovo kojima je to alatka za potmulo udaljavanje Srbije od EU.

Kako je izjavio Jeremić, upravo je taj plan bio startna tačka razlaza pošto Aleksić nije želeo da podrži kampanju za odbacivanje Šolc-Makronovog projekta.

Aleksić to demantuje pa javnosti ostaje dužan da se glasno odredi oko evropskog plana normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Njegov dojučerašnji šef je na tu temu jasan: ako Kosovo postane zvanični uslov za nastavak evropskog puta, Narodna stranka nije više za članstvo, a Srbija ne bi mnogo izgubila odričući se puta ka EU.

Od politike malo sam Evropljanin, malo nisam, nema ništa. Nije Aleksić u tome usamljen. I drugi bi trebalo da se manu populističkih prebrojavanja glasova i saopšte svoje pozicije. Možda će neke glasove izgubiti, ali sigurno će neke i dobiti jer mnogi ljudi očekuju jasno pozicioniranje bez račundžijskih spekulacija.

Još jednom se pokazuje da je Kosovo alfa i omega. Pitanje koje i dalje koči normalizaciju ne samo unutrašnje političke scene i konačno definisanje granica Srbije neophodnih kao preduslov ulaska u EU već i statusa Srbije na Zapadu.

Izbor nije suviše komplikovan i svodi se na tri opcije: oni koji manipulišu Kosovom, oni koji prihvataju realnost i treći, „nebeski odred” koji se ni po koju cenu ne odriče svete srpske zemlje, srpskog Jerusalima.

Srpsko šibicarenje oko Kosova se nastavlja. Sad je vidiš, sad je ne vidiš. Možda bi Aleksić mogao da doprinese pojašnjavanju situacije. Ukoliko bude imao političke hrabrosti.