Свака птица свом јату

„Не делујете ми као антиевропски човек”, рекао сам недавно Мирославу Алексићу, на шта је бивши потпредседник Народне странке спремно узвратио: „Па и нисам.”

Било је тада већ јасно да у странци следи нови раскол после оног од пре две године, када су Вука Јеремића напустили адвокат Боривоје Боровић и угледни предузетник Владимир Ковачевић.

Јеремић је као председник почео све отвореније да заступа антизападне и проруске ставове, уз снажну дозу национализма, па је унутар странке незадовољство оваквом оријентацијом тињало годину-две.

Значајан број 67 партијских одбора НС-а по земљи нашао се у стратешкој конфузији, рекао ми је тада Алексић, додајући да није за „дворски удар”. Изгледа да разлаз није могао да чека 22. октобар, за када је била заказана скупштина.

Алексић је изашао и заједно са 263 члана основао Народни покрет Србије, како се и звала странка коју је утемељио пре седам година. Блиц операција обављена је на живо, без анестезије. Само два дана по изласку из Јеремићевог табора Алексић је представио свој нови посланички клуб у скупштини, мада том приликом, најављујући „бескомпромисну борбу против режима”, није умакао патетици „служења народу”.

Јавност у Србије је, пратећи пример Демократске странке, огуглала на партијске једноћелијске деобе и по правилу их је пратила са одређеном количином опорости јер су мотиви шизми готово по правилу били лидерски вашар таштина.

У позадини овог раскола примарно се крије сукоб две очигледно тешко спојиве политичке визије, два различита концепта унутрашње и спољне политике а не личног омраза – барем до јуче.

Алексић се неправедно оптужује за цепање опозиције. Јеремић покушава да га анатемише и изолује тумачећи да је његово напуштање Народне странке лоша вест за опозицију.

Мени не делује као нож у леђа већ као сасвим логично престројавање. Јеремић и Алексић у последње време нису имали ништа заједничко. Држим да је искрена подела боља него лажно јединство. Доста више лицемерних осмеха и изигравања јединства тамо где га нема и не може бити.

Опозиција мора да има два своја крила пошто их раздвајају суштинске разлике. Бошко Обрадовић и Мариника Тепић су политички противприродни блуд. Да ли су у стању да прихвате једнократни договор за промену власти је друго питање.

Укрупњавање европског блока са Алексићевим НПС обрадоваће тај пол српске политике. Крајње је време да проевропљани добију аутентичну снагу довољну да привуку подршку домаћих бирача али и Брисела и Вашингтона који су, да се не лажемо, данас склонији Александру Вучићу него његовим ривалима.

Зашто је то тако? Одговор се махом крије у оном делу опозиције чији је значајан део калкулантски избегавао да сасвим јасно изрази своју прозападну оријентацију. Драган Ђилас изгубио је доста времена пре него што се недавно одлучио да скине камуфлажно одело и децидно се стави на страну Европске уније. Зоран Лутовац удавиће демократе у сопственом опрезу.

Аутентичан европски блок само обједињавањем и јасним позиционирањем може да рачуна на ширу подршку и изнутра и споља. Уосталом, боље да нас на Запад воде Ђилас, Алексић и Павле Грбовић него Жељко Митровић – шта год о томе мислио Њ. е. амбасадор Кристофер Хил.

Останак Народне странке на позицијама које је до сада држала такође је добар јер се тиме јасније профилише политичка формација која припада „другом путу”. Јеремићева доследност да настави да брани источне вредности је по вољи старе гарде националиста и популиста.

Народна странка је идеолошки најближа СНС-у и екстремној српској десници. Овако трансформисаном Вуку место је уз Двери и Заветнике. Што је сасвим легитимна опција.

Парадоксално, сасвим је могуће да два деривата Народне странке буду јача него до јуче. Аутентичнији су појединачно и ослобођени унутрашњих трзавица које су слабиле обе струје.

То што је сада свака птица кренула свом јату изгледа да се мање допало Јеремићевим људима који тешко прикривају да се осећају напуштени. „Били су лауфери, сад ће бити пиони”, предвиђа НПС-у поданичку будућност Вуков потпредседник, адвокат Владимир Гајић. Чему злурада иронија? А да ли ће због Алексићеве „грешке” и „сејања отрова” ликовати Вучић, као што предвиђа Санда Рашковић Ивић, тек ће се видети.

Лично сумњам, јер се Алексић последњих месеци својом рационалношћу, енергичношћу, па и елементима харизме – тако ретким међу нашим лидерима – наметнуо делу јавности који нема симпатија према Вучићу, али ни према неслућеним висинама Јеремићевих амбиција, политичке калкулације и неуспешне мимикрије коју је преузео од свог некадашњег професора и шефа – истрошеног Бориса Тадића.

Алексићу заиста није место међу антиевропљанима, али ни међу противницима француско-немачког плана за Косово којима је то алатка за потмуло удаљавање Србије од ЕУ.

Како је изјавио Јеремић, управо је тај план био стартна тачка разлаза пошто Алексић није желео да подржи кампању за одбацивање Шолц-Макроновог пројекта.

Алексић то демантује па јавности остаје дужан да се гласно одреди око европског плана нормализације односа Београда и Приштине. Његов дојучерашњи шеф је на ту тему јасан: ако Косово постане званични услов за наставак европског пута, Народна странка није више за чланство, а Србија не би много изгубила одричући се пута ка ЕУ.

Од политике мало сам Европљанин, мало нисам, нема ништа. Није Алексић у томе усамљен. И други би требало да се ману популистичких пребројавања гласова и саопште своје позиције. Можда ће неке гласове изгубити, али сигурно ће неке и добити јер многи људи очекују јасно позиционирање без рачунџијских спекулација.

Још једном се показује да је Косово алфа и омега. Питање које и даље кочи нормализацију не само унутрашње политичке сцене и коначно дефинисање граница Србије неопходних као предуслов уласка у ЕУ већ и статуса Србије на Западу.

Избор није сувише компликован и своди се на три опције: они који манипулишу Косовом, они који прихватају реалност и трећи, „небески одред” који се ни по коју цену не одриче свете српске земље, српског Јерусалима.

Српско шибицарење око Косова се наставља. Сад је видиш, сад је не видиш. Можда би Алексић могао да допринесе појашњавању ситуације. Уколико буде имао политичке храбрости.