O pravim „sponzorima” veštačke nestašice žitarica

Specijalno za „Politiku”

Poslednjih dana više zapadnih diplomata aktivno šire u medijima, uključujući i u srpskom informativnom prostoru, cinične i neistinite ocene o iznuđenom obustavljanju „Crnomorske inicijative” od strane Rusije. Zbog toga smatramo da je neophodno dati čitaocima u Srbiji dodatna pojašnjenja na ovu temu, o kojoj sam već detaljno govorio u autorskom tekstu za „Politiku” 27. jula ove godine.

Pre svega, pozivamo bivše „partnere” da se oslanjaju na činjenice. Zašto se priča o „milijardama vekni hleba” kad je Ukrajina u okviru „sporazuma o žitu” izvozila uglavnom stočne žitarice, i to pretežno u zemlje EU, koje, čini se, ne pate od gladi? Da li su uopšte moguće izmišljotine da navodno ne postoje prepreke za izvoz poljoprivrednih proizvoda i đubriva iz Rusije u inostranstvo? Čak je i američki državni sekretar Entoni Blinken nedavno obećao, ali ponovo bez konkretnih garancija, da će uslovi Memoranduma Rusija–UN konačno početi da se ispunjavaju ako Rusija obnovi učešće u „Crnomorskoj inicijativi”. Upravo o potrebi da se obezbedi slobodan pristup ruskom žitu i đubrivima govorili su učesnici drugog samita Rusija–Afrika, održanog 27. i 28. jula ove godine u Sankt Peterburgu, a to je na odgovarajući način odraženo u zajedničkoj izjavi nakon sastanka predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina s liderima zemalja koje su pokrenule Afričku mirovnu inicijativu.

Da li su moguće besramne laži da Rusija navodno napada civilne brodove koje prevoze žito? Gde je bar jedan konkretan primer? Oni jednostavno ne postoje. Ali istinu Zapad lako žrtvuje; najbitnije je, svakako, na bilo koji način „ocrniti geopolitičkog rivala”. Bolje bi bilo kad bi SAD i druge članice NATO-a objasnile šta su njihovi izviđački dronovi radili u vazdušnom prostoru iznad Crnog mora u trenucima ukrajinskih napada na objekte civilne infrastrukture (Krimski most) i ruske civilne brodove (uključujući teroristički napad na tanker „Sig” u noći 5. avgusta ove godine), za koje je Kijev zloupotrebio koridore u okviru „Crnomorske inicijative”.

Licemerje Vašingtona i njegovih vazala u Evropi vidljivo je golim okom. Jedna od njihovih glavnih teza – da je „sporazum o žitu” navodno uticao na pad svetskih cena hrane – potvrđuje da ukrajinski izvoz uopšte nije bio namenjen najugroženijim u tom pogledu zemljama i da se odvijao uglavnom na komercijalnom osnovu. Od tih prihoda, ne sumnjamo, plaćene su vojne isporuke sa Zapada, nabavljana oprema i municija za neselektivna granatiranja Donbasa, Zaporožja, Hersonske oblasti i drugih ruskih regiona – a u zadnje vreme koristi se i kasetna municija, nažalost poznata ovde, u Srbiji.

Nego kako zaista stoje stvari? Od 33 miliona tona žitarica izvezenih iz ukrajinskih luka, pšenica čini tek manje od devet miliona tona (to je samo oko četiri odsto svetskog izvoza). Međutim, Rusija, koju SAD i EU pokušavaju da istisnu s tržišta nepoštenim metodama, zauzima na njemu vodeću poziciju sa 20 odsto i tradicionalno igra veliku ulogu u humanitarnim operacijama (i, za razliku od istih Amerikanaca, pomaže sa žitom i đubrivima bez nametanja kroz svoju pomoć političkih zahteva). Oko 200.000 tona ruskih đubriva, koje smo spremni da besplatno isporučimo najsiromašnijim zemljama, Evropska unija i dalje blokira u morskim lukama.

I za kraj. Američke diplomate stalno pribegavaju upotrebi imperativa. Podsećamo da ne samo Rusija već i mnoge druge države ne žele da se odriču svog suvereniteta, ne nameravaju da krotko slede naređenja iza okeana. Ovaj krug istomišljenika – uprkos žestokom protivljenju Zapada – stalno se širi.