Jezgrovite misli i proročki potezi

Protekle sedmice, 9. avgusta, životnu scenu je napustio velemajstor Aleksandar Matanović Beka, poslednji neizostavni član one olimpijske reprezentacije koja je tokom tri decenije 1950-80 harala šahovskim scenama i bila druga velesila iza nedodirljivog Sovjetskog Saveza.

Matanovićevi uspesi i dometi širili su se daleko izvan sjajnih turnirskih rezultata, posebno okretanjem revolucionarnom projektu „Šahovskog informatora” i univerzalnog šahovskog jezika, preteče informatičke ere. Kao što danas govorimo o „deci kompjutera”, tako je pre pola veka Tigran Petrosjan uveo naziv „deca Informatora”, za celu planetu korisnika jednog od najboljih izvoznih proizvoda tadašnje Jugoslavije.

Krajem 60-ih, u vreme dok su se njegove kolege iz „srebrne reprezentacije” još uvek borile u ciklusima za pojedinačno svetsko prvenstvo, Matanović je uveliko bio u projektima van table, a poslednjih decenija se mnogo aktivnije od njih uključivao u društvene akcije posvećene obnovi našeg šaha. Ispratio je saborce Svetozara Gligorića i Borislava Ivkova, insistirajući da se ne zaboravi njihov doprinos našem sportu i kulturi. Do poslednjih meseci života je sa žarom govorio i sanjao o šahovskom domu u Beogradu i srpskoj šahovskoj školi poput one njegovog uzora, Mihaila Botivinika.

Trajno će nam nedostajati Matanove jezgrovite, poentirane misli, nošene načelom da se sve kaže sa što manje reči. Takve su bile i njegove nezaboravne analize partija na dragocenim šahovskim večerima u OŠK Beograd: umesto poteza, varijanata i kodova iz njegovog „Informatora” – dramaturgija ideja i emocija na sceni i oko nje.

Tako sažeti su bili i njegovi naslovi: „64”, „Šah je šah”, „Šah je čudo”, „Šah kao sudbina” .... Takav je bio i poslednji tekst, po svemu oproštajni, u „Politici” od 22. maja ove godine, naslovljen jednostavno: „Izabrao sam šah”. Nije dozvolio da ode bez poruka. Kroz kratke, dramatične pasaže, oslikao je protok osam decenija života kraj 64 polja i završio ga rečima:

„Kada kreneš na put bez povratka, ko si i šta si zavisi od onog što ostavljaš za sobom. Kad se primakne moje vreme ostaviću za sobom suprugu, sina, troje unuka, tri snaje, četiri praunuka, šahovski jezik, bezbroj odigranih partija ... I nadu da će sve ono što je usmeravalo naše živote biti bolje nego što je bilo.”

Poslednji ispraćaj Aleksandra Matanovića je bio danas od 9.30 časova na Novom Groblju u Beogradu, a komemorativna sednica prekosutra u 12 sati u sali GO Stari Grad.