Језгровите мисли и пророчки потези

Протекле седмице, 9. августа, животну сцену је напустио велемајстор Александар Матановић Бека, последњи неизоставни члан оне олимпијске репрезентације која је током три деценије 1950-80 харала шаховским сценама и била друга велесила иза недодирљивог Совјетског Савеза.

Матановићеви успеси и домети ширили су се далеко изван сјајних турнирских резултата, посебно окретањем револуционарном пројекту „Шаховског информатора” и универзалног шаховског језика, претече информатичке ере. Као што данас говоримо о „деци компјутера”, тако је пре пола века Тигран Петросјан увео назив „деца Информатора”, за целу планету корисника једног од најбољих извозних производа тадашње Југославије.

Крајем 60-их, у време док су се његове колеге из „сребрне репрезентације” још увек бориле у циклусима за појединачно светско првенство, Матановић је увелико био у пројектима ван табле, а последњих деценија се много активније од њих укључивао у друштвене акције посвећене обнови нашег шаха. Испратио је саборце Светозара Глигорића и Борислава Ивкова, инсистирајући да се не заборави њихов допринос нашем спорту и култури. До последњих месеци живота је са жаром говорио и сањао о шаховском дому у Београду и српској шаховској школи попут оне његовог узора, Михаила Ботивиника.

Трајно ће нам недостајати Матанове језгровите, поентиране мисли, ношене начелом да се све каже са што мање речи. Такве су биле и његове незаборавне анализе партија на драгоценим шаховским вечерима у ОШК Београд: уместо потеза, варијаната и кодова из његовог „Информатора” – драматургија идеја и емоција на сцени и око ње.

Тако сажети су били и његови наслови: „64”, „Шах је шах”, „Шах је чудо”, „Шах као судбина” .... Такав је био и последњи текст, по свему опроштајни, у „Политици” од 22. маја ове године, насловљен једноставно: „Изабрао сам шах”. Није дозволио да оде без порука. Кроз кратке, драматичне пасаже, осликао је проток осам деценија живота крај 64 поља и завршио га речима:

„Када кренеш на пут без повратка, ко си и шта си зависи од оног што остављаш за собом. Кад се примакне моје време оставићу за собом супругу, сина, троје унука, три снаје, четири праунука, шаховски језик, безброј одиграних партија ... И наду да ће све оно што је усмеравало наше животе бити боље него што је било.”

Последњи испраћај Александра Матановића је био данас од 9.30 часова на Новом Гробљу у Београду, а комеморативна седница прекосутра у 12 сати у сали ГО Стари Град.