Savremeni narcisi pred selfijem

Ove osobe su nesigurne u sebe i zahtevaju prekomerno divljenje, a spremne su i na psihičko zlostavljanje partnera i okoline ukoliko izostane potvrda da su „ekstra” ličnostiU stvarnosti, narcisoidnom osobom najčešće nazivaju nekoga ko provodi vreme pred ogledalom ili danas selfi kamerom, pa se napisi o ovoj pojavi uglavnom ilustruju fotografijom ili crtežom portreta doterane, ali zabrinute žene pred ogledalom, uz citat maćehinog pitanja iz bajke o Snežani i sedam patuljaka: „Ogledalce, ogledalce, reci mi ko je najlepši na svetu?”

Ljiljana Božović

U psihologiji se, međutim, narcistički poremećaj ličnosti ubraja u ozbiljne poremećaje i mnogo dublje i podrobnije tumači, s lepezom različitih primera. Diplomirani psiholog Ljiljana Božović, ujedno i geštalt terapeut, objašnjava da se narcizam definiše kao osećaj sopstvene grandioznosti u mašti ili ponašanju, kao potreba za samodivljenjem, uz nedostatak empatije. Ali, naglašava, prepoznaje se u različitim ponašanjima.

Oholi i sebični

Najčešće, kaže, reč je o osobama s osećajem sopstvene važnosti, koje preteruju u priči o svojim dostignućima i sposobnostima i očekuju da ih okolina prepozna kao superiorne, čak i kad nema nikakvih razloga za to. Zaokupljeni su fantazijama neograničenog uspeha, moći i pameti, često uz to i lepote ili idealne ljubavi. Smatraju sebe jedinstvenim osobama, koje treba da se druže samo s posebnim ili ljudima visokog društvenog statusa. Svakako zahtevaju prekomerno divljenje i da im se svi prilagode. Oni iskorišćavaju ljude za svoje ciljeve, nisu skloni saosećanju niti prihvataju potrebe čak i bliskih ljudi, potencijalno ih ili komentarima psihički zlostavljaju da bi ih učinili nesigurnima i sebe potvrdili. Čak zavide drugima ili veruju da im drugi zavide, arogantni su, često i oholi.

„Kada ne dobiju pohvalu, uvereni da je samo oni zaslužuju, najčešće su iznenađeni i negoduju, poredeći se i naglas s javnim i povlašćenim ljudima koje kao i sebe nazivaju 'savršenim' i 'jedinstvenim' i skloni su da vređaju one koji ih razočaraju, da im umanje vrednost. Najčešće koketiraju, smatrajući da svako mora pozitivno da odreaguje na njihov umišljeni šarm. U stvari, usled krhkog samopoštovanja, 'narcis' ima potrebe za divljenjem i ekskluzivnom pažnjom, zbog čega pokaže bes kad je ne dobije. Često je snob ili ima pokroviteljski stav kako bi zadobio tu pažnju”, objašnjava sagovornica.

Ona navodi čest primer da partner narcisoidne osobe, po pravilu, potpuno drugačiji, baš kad mu je potrebna podrška nailazi na potpunu hladnoću. Često i na nedostatak interesovanja, pa i prezir.

 „Narcis je naročito osetljiv na kritike i neuspehe, pa reaguje kontranapadom, a često iskali bes i na nedužnom partneru ili okolini. Razdoblja ovakvog hipomaničnog raspoloženja mogu i da se smenjuju s periodima osećaja poniženja i stida i zato povlačenjem, a čak i teškim depresivnim poremećajem. Narcisoidnost može da izazove u takvim fazama i anoreksiju, paranoju ili uzimanje psihoaktivnih supstanci. Inače, narcističke crte su česte kod tinejdžera, iako to ne znači da će razviti poremećaj”, otkriva Božovićeva.

 „Zato je važno reagovati na vreme, ako ste u porodici ili ste prijatelj ovakvih osoba. S obzirom na to da su lako ranjivi, da su centrirani na sebe, ali ne i na svoje pravo ja i da tretiraju sredinu kao da postoji zbog njih – neophodna je podrška iz spoljašne sredine kako bi im se, naročito iz situacija stida i besa, pomoglo da uspostave ravnotežu. U analizama geštalt psihologije neretko se pokazalo da su model prezir ili idealizacija prema drugima i nesposobnost da se reaguje saosećanjem karakteristični za one koje su roditelji naglašeno koristili za svoje potrebe, to jest da im je u roditeljskom modelu nedostajala empatija. Pravo ja kod deteta za njih nije postojalo, zbog čega se ono s odrastanjem štiti slikama idealizacije.”

Na terapiju posle sloma

U savremenoj psihologiji, u terapiji se uzimaju u obzir socijalni, kulturni i politički kontekst u razumevanju narcističkog poremećaja ličnosti. Najčešće, ove osobe dolaze na psihoterapiju nakon profesionalne, finansijske ili emotivne katastrofe. Uglavnom ih nemogućnost da održavaju značajne odnose usmeri na terapiju.

„Traženje pomoći samo po sebi već znači pomak. On pita i otkriva se, ali dugo putovanje time tek započinje”, kaže Ljiljana Božović.

Teško sebe vide kao pacijenta

„Savremenom narcisu najteže je da sebe vidi kao pacijenta. Ako se i obrati za pomoć, pokušava da diskvalifikuje terapeuta, baš kao pre toga i ostale oko sebe koji su mu ukazali na problem. Kao i s njima, ulazi i ovde u igru zavođenja, ali neretko napušta terapiju, ne dopuštajući da na videlo izađe neprihvaćeni deo njegove ličnosti. Zato je važno, i za terapeuta i za sredinu, ohrabriti ga u teškom naporu da stupi u kontakt s pravom osobom u sebi, umesto sa zamišljenim odrazom”, kaže Ljiljana Božović.