Život bez filma bio bi promašaj

Nagrade imaju jedan smisao kada ih dobijate kao mladi, tada su podstrek za rad, a rekao bih da imaju potpuno drugi smisao kada stižu u ovim godinama, rekao je Radoslav Zelenović, nekadašnji dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke, univerzitetski profesor, osnivač Festivala evropskog filma na Paliću, zaljubljenik i veliki poznavalac filma, uoči uručenja Nagrade „Stefan Prvovenčani”, koja mu je uručena na završetku 29. Raških duhovnih svečanosti.

– Te nagrade, osim što su priznanje, neka su vrsta retrovizora i podsetnika. Sada kad pogledam neku od njih setim se da su dodeljene, na primer, kada je završena nova zgrada Jugoslovenske kinoteke, ili nekim drugim povodom. Najemotivniji sam bio povodom priznanja iz filmske oblasti, kao što su „Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke” ili „Ernest Bošnjak”, a za te druge, koje nisu usko specijalizirane, kao što je Sretenjski orden ili Orden u rangu viteza kulture i umetnosti Francuske, ni dan-danas ne znam ko me je za njih predložio. Ovo što se desilo u Raški posebno je zbog toga što Raške duhovne svečanosti doživljavam na osoben način, zbog toga što obuhvataju sve umetnosti, ali je za sada to najmanje filmska manifestacija. Ipak, prošle godine bilo je reči o 50 godina filmova „Kum” i „Valter brani Sarajevo”. Kada sam saznao da sam dobitnik, pomislio sam da bi bilo logično ubuduće da mali prostor, koji ne bi ugrozio ostale oblasti, treba iskoristiti za film – istakao je Radoslav Zelenović, dodajući:

– Počeo sam kao kino-amater, od 1971. do 1978. godine bio sam urednik filmskog programa DOB-a, posle toga bio sam u Televiziji Beograd kao urednik filmskog programa, pa u Kinoteci i u SANU kao upravnik Audio-vizuelnog arhiva, i sve to je uvek bilo na različite načine vezano za film, prikazivanje, zaštitu ili digitalizaciju. Tako ovu nagradu primam za celokupno stvaralaštvo. Ono što je važno reći jeste da je osnovna delatnost Kinoteke zaštita filmske građe, a čini mi se da nismo dovoljno svesni činjenice da su kulturna dobra neobnovljiv resurs. Njihovo propadanje je nepovratno. U Arhivu Kinoteke nalazi se blago iz kojeg smo mogli još više da naučimo i o sebi samima. Mislim da bi moj život bez filma bio poprilična greška. Film traje oko 128 godina i ovaj naš prostor bio mu je oduvek naklonjen, od te prve projekcije 6. juna 1896. godine, pet meseci posle projekcije u Parizu. I za tako kratak istorijski period film je prošao mnogo transformacija, od nemog, zvučnog, kolora, da bi sad ušao u fazu u kojoj je poslednjih godina nestala filmska traka; promenjeni su načini snimanja i prikazivanja, ali sve te promene ne smeju da ugroze jedno – film se gleda u bioskopu. Šest metara dijagonale, publika oko vas, film se zato snima. Film na telefonu ili tabletu je informacija. Svaka civilizacija imala je svoje pismo, mislim da su jezik ove naše pokretne slike. Nalazimo se u Raški, a najstariji dokument koji se čuva u Jugoslovenskoj kinoteci je film o krunisanju kralja Petra Prvog Karađorđevića, a njegov mali deo odnosi se na Rašku: Vršidba konjima u Raškoj. Duško Kovačević je ustanovio da sam ja rođen u bioskopu, da sam u obdanište išao u Kinoteku, da su mi svi ljudi iz kinematografije prvo bili prijatelji, a da su mi sada rođaci – zaključio je Radoslav Zelenović.

U obrazloženju žirija rečeno je, između ostalog, i to da se Zelenović u javnom prostoru beskompromisno zalaže za najviše i istinske vrednosti i ističe značaj arhiviranja i negovanja tradicije.

Prethodno veče, Zelenović je govorio o monografijama Tanje Nježić posvećenim Nedi Arnerić „Od sna do jave i natrag” (izdanje „Vulkana”) i Goranu Paskaljeviću „Goran Paskaljević, velikan filmskog platna” (izdanje Biblioteke grada Beograda i Festa). Tanja Nježić ovom prilikom podsetila je na Nedine reči o duhovnim krugovima, o tome da se u njima spajaju prošle i buduće generacije.

– Pamtiću je po intervjuima, po karijeri od 54 godine, saradnji sa Lordanom Zafranovićem (bila je njegova omiljena glumica) i Paskaljevićem, po neverovatnoj posvećenosti glumi – istakla je Tanja Nježić.

Radoslav Zelenović zapazio je da je karijera Nede Arnerić bila izuzetno teška, jer je ona postala zvezda kao dete, a kao vrlo mlada učestvovala je u tri remek-dela Puriše Đorđevića: „San”, „Jutro” i „Podne”. Bila je dete bačeno u „vatru”. Posle povratka iz inostranstva, gde je snimila 15 filmova, vratila se i postala je jedan od simbola erotskog filma kod nas. Imala je ukupno 124 filmske i televizijske uloge, ali za mene ostaće devojčica u licu, rekao je Radoslav Zelenović.

Ova festivalska  promocija posvećena i Goranu Paskaljeviću predstavila je ovog umetnika, praškog đaka koji je tvrdio da praška škola ne postoji, autora 30 dokumentarnih i 18 igranih filmova, kao stvaraoca koji je veličao snagu malog čoveka, ljude sa periferije. Bio je više cenjen u inostranstvu nego kod nas.

Tribina povodom knjige „Ko je bio Ivo Andrić”, u izdanju „Akademske knjige”, osvetlila je lik našeg nobelovca iz više uglova i uvida različitih svedoka, a posebno je bilo reči o Andrićevom odnosu sa Crnjanskim, koji je bio pun obostranog uvažavanja.

Tokom dve festivalske večeri publika je videla predstave „Audijencija”, kao i „Uspomene Sare Bernar”, čula koncert Ljubiše Jovanovića i Aleksandra Serdara.