Живот без филма био би промашај

Награде имају један смисао када их добијате као млади, тада су подстрек за рад, а рекао бих да имају потпуно други смисао када стижу у овим годинама, рекао је Радослав Зеленовић, некадашњи дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, универзитетски професор, оснивач Фестивала европског филма на Палићу, заљубљеник и велики познавалац филма, уочи уручења Награде „Стефан Првовенчани”, која му је уручена на завршетку 29. Рашких духовних свечаности.

– Те награде, осим што су признање, нека су врста ретровизора и подсетника. Сада кад погледам неку од њих сетим се да су додељене, на пример, када је завршена нова зграда Југословенске кинотеке, или неким другим поводом. Најемотивнији сам био поводом признања из филмске области, као што су „Златни печат Југословенске кинотеке” или „Ернест Бошњак”, а за те друге, које нису уско специјализиране, као што је Сретењски орден или Орден у рангу витеза културе и уметности Француске, ни дан-данас не знам ко ме је за њих предложио. Ово што се десило у Рашки посебно је због тога што Рашке духовне свечаности доживљавам на особен начин, због тога што обухватају све уметности, али је за сада то најмање филмска манифестација. Ипак, прошле године било је речи о 50 година филмова „Кум” и „Валтер брани Сарајево”. Када сам сазнао да сам добитник, помислио сам да би било логично убудуће да мали простор, који не би угрозио остале области, треба искористити за филм – истакао је Радослав Зеленовић, додајући:

– Почео сам као кино-аматер, од 1971. до 1978. године био сам уредник филмског програма ДОБ-а, после тога био сам у Телевизији Београд као уредник филмског програма, па у Кинотеци и у САНУ као управник Аудио-визуелног архива, и све то је увек било на различите начине везано за филм, приказивање, заштиту или дигитализацију. Тако ову награду примам за целокупно стваралаштво. Оно што је важно рећи јесте да је основна делатност Кинотеке заштита филмске грађе, а чини ми се да нисмо довољно свесни чињенице да су културна добра необновљив ресурс. Њихово пропадање је неповратно. У Архиву Кинотеке налази се благо из којег смо могли још више да научимо и о себи самима. Мислим да би мој живот без филма био поприлична грешка. Филм траје око 128 година и овај наш простор био му је одувек наклоњен, од те прве пројекције 6. јуна 1896. године, пет месеци после пројекције у Паризу. И за тако кратак историјски период филм је прошао много трансформација, од немог, звучног, колора, да би сад ушао у фазу у којој је последњих година нестала филмска трака; промењени су начини снимања и приказивања, али све те промене не смеју да угрозе једно – филм се гледа у биоскопу. Шест метара дијагонале, публика око вас, филм се зато снима. Филм на телефону или таблету је информација. Свака цивилизација имала је своје писмо, мислим да су језик ове наше покретне слике. Налазимо се у Рашки, а најстарији документ који се чува у Југословенској кинотеци је филм о крунисању краља Петра Првог Карађорђевића, а његов мали део односи се на Рашку: Вршидба коњима у Рашкој. Душко Ковачевић је установио да сам ја рођен у биоскопу, да сам у обданиште ишао у Кинотеку, да су ми сви људи из кинематографије прво били пријатељи, а да су ми сада рођаци – закључио је Радослав Зеленовић.

У образложењу жирија речено је, између осталог, и то да се Зеленовић у јавном простору бескомпромисно залаже за највише и истинске вредности и истиче значај архивирања и неговања традиције.

Претходно вече, Зеленовић је говорио о монографијама Тање Њежић посвећеним Неди Арнерић „Од сна до јаве и натраг” (издање „Вулкана”) и Горану Паскаљевићу „Горан Паскаљевић, великан филмског платна” (издање Библиотеке града Београда и Феста). Тања Њежић овом приликом подсетила је на Недине речи о духовним круговима, о томе да се у њима спајају прошле и будуће генерације.

– Памтићу је по интервјуима, по каријери од 54 године, сарадњи са Лорданом Зафрановићем (била је његова омиљена глумица) и Паскаљевићем, по невероватној посвећености глуми – истакла је Тања Њежић.

Радослав Зеленовић запазио је да је каријера Неде Арнерић била изузетно тешка, јер је она постала звезда као дете, а као врло млада учествовала је у три ремек-дела Пурише Ђорђевића: „Сан”, „Јутро” и „Подне”. Била је дете бачено у „ватру”. После повратка из иностранства, где је снимила 15 филмова, вратила се и постала је један од симбола еротског филма код нас. Имала је укупно 124 филмске и телевизијске улоге, али за мене остаће девојчица у лицу, рекао је Радослав Зеленовић.

Ова фестивалска  промоција посвећена и Горану Паскаљевићу представила је овог уметника, прашког ђака који је тврдио да прашка школа не постоји, аутора 30 документарних и 18 играних филмова, као ствараоца који је величао снагу малог човека, људе са периферије. Био је више цењен у иностранству него код нас.

Трибина поводом књиге „Ко је био Иво Андрић”, у издању „Академске књиге”, осветлила је лик нашег нобеловца из више углова и увида различитих сведока, а посебно је било речи о Андрићевом односу са Црњанским, који је био пун обостраног уважавања.

Током две фестивалске вечери публика је видела представе „Аудијенција”, као и „Успомене Саре Бернар”, чула концерт Љубише Јовановића и Александра Сердара.