I posle Tita – Titov bunker

Konjic – Nedaleko od magistrale koja od Sarajeva vodi ka Mostaru, južno od Konjica, nalazi se najstrože čuvana tajna Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Jugoslovenska narodna armija je tu, čak 26 godina, gradila podzemni objekat koji je trebalo da u slučaju rata bude komandno mesto bivše države. Tu je izgrađen bunker koji je mogao da izdrži direktan nuklearni udar od 25 kilotona i da u njemu 350 „izabranih” preživi šest meseci bez kontakta sa spoljnim svetom.

Zahvaljujući internetu, danas je poznat širom sveta. Zovu ga Titov bunker, iako on u njega nikada nije kročio. Uostalom, završen je tek 1979. godine. Postoje neke priče o Titovoj poseti ali bez ikakvih dokaza. U svakom slučaju, to više nije ni bitno. Titov bunker bolje zvuči, privlači turiste.

Do objekta se stiže uskim putem, pored kojeg su smeštene tri pomoćne zgrade koje su oslonjene na obronke planine Zlatar. Jedna od njih trebalo je navodno da bude Titova rezidencija, druga je služila za smeštaj tehničkog osoblja, a treća za članove obezbeđenja. Tu, iza garažnih vrata, nalazi se ulaz u svet koji smo nekada mogli da vidimo samo u filmovima.

Iz tunela koji vodi u dubinu brda izbija hladan vazduh. Oseća se vlaga, pod od linoleuma je ispucao, klizavo je. Nailazimo na raskrsnicu gde se račvaju tuneli ka pomenutoj nadzemnoj Titovoj rezidenciji i obližnjoj zgradi za tehničko osoblje. Jedno skretanje vodi desno, gde se nalazi više teških, čeličnih vrata. Kroz njih se ulazi u kuhinju. Da ne bude zabune, u bunker bi se u slučaju rata ulazilo na druga vrata, gde je blok za dekontaminaciju. Turisti ulaze kroz kuhinju.

Kompleks čini polukružni tunel sa tri poprečna prolaza. Sve je skučeno, što je i logično. Ali, sve ima smisao i namenu – od tipskih prostorija koje su trebale da služe kao spavaonice, preko sobe za izradu ratnih karata, do one u kojoj je telekomunikaciona oprema. Najkomotnije prostorije su sale za sastanke, gde bi najviši oficiri JNA donosili odluke važne za odbranu zemlje.

Naravno, posetioce najviše zanimaju odaje namenjene za smeštaj Tita i Jovanke. U jednom od poprečnih prolaza nalazi se blok za najvažnije stanare. Jedino tu može biti reči o nekoj vrsti luksuza. Kreveti su presvučeni plavim plišom, sačuvani najlonom. Tu se nalazi i jedini bračni krevet u objektu, a „stanari” ove sobe bi na raspolaganju imali i jedinu kadu u bunkeru, koja se nalazi u predsedničkom kupatilu.

U bunkeru se nije štedelo. Sve radi i danas. Sačuvana je ventilacija bez koje bi vlaga do sada uništila sve što se nalazi u objektu. Kada je izgrađen, bio je ispred svog vremena i sve su to gradile i opremile firme sa prostora cele bivše Jugoslavije.

O tajnosti objekta svedoči i činjenica da u obližnjem Konjicu nisu znali ništa o bunkeru. U mirnodopsko vreme kompleks je čuvalo i održavalo 17 članova redovne posade. Vodiči kroz bunker kažu da je JNA, u vreme raspada SFRJ, pokušala da uništi kompleks ali da su dvojica zaposlenih u njemu, navodno jedan Bošnjak i jedan Srbin, odbili da izvrše naredbu. Oni su prekinuli žice koje su vodile do mina postavljenih ispod rezervoara za dizel. Konjičani su tek tada saznali šta se nalazi u brdu u neposrednoj blizini grada.

Izgradnja bunkera koštala je 4,6 milijardi dolara i ako se ta suma podeli sa brojem onih koje je trebao da ugosti, proizilazi da je na svakog od njih potrošeno više od deset miliona dolara. Preračunato u današnju vrednost, bunker bi koštao oko 20 milijardi dolara.

Stiče se utisak da je ona Jugoslavija bila i te kako bogata kada je mogla da troši novac na takve objekte. Inače, bunker u Konjicu je tek na trećem mestu po ceni izgradnje. Pre njega su po vrednosti luka „Lora” u Splitu i podzemni aerodrom kod Bihaća. Za vojsku se nije štedelo i ona je trošila oko četvrtine bruto društvenog proizvoda.

Ljubazni vodiči kroz bunker koji je postao muzej posetioce pitaju šta misle o Titu i njegovom vremenu. U zavisnosti od toga iz koje nekadašnje republike SFRJ dolaze posetioci, odgovori variraju. Slovenci su zadovoljni, Jugoslavija je za njih bila odskočna daska. Hrvati su odmereni. Kao da potiskuju sve ono što je bilo pozitivno. Ipak, oni su Jugoslaviju na kraju doživeli kao neprijatelja.

Makedoncima je interesantno, Crnogorci kažu da je to bila jaka zemlja, koja im je obnovila primorje posle zemljotresa.

Srbi su ljuti. Kao da se još nisu pomirili da Jugoslavije više nema. Ili zbog toga, kako reče jedan naš sunarodnik prilikom obilaska ovog mesta pre nekoliko dana, što je Tito znao šta će biti posle njega i ništa nije učinio da to na neki način predupredi.