И после Тита – Титов бункер

Коњиц – Недалеко од магистрале која од Сарајева води ка Мостару, јужно од Коњица, налази се најстроже чувана тајна Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Југословенска народна армија је ту, чак 26 година, градила подземни објекат који је требало да у случају рата буде командно место бивше државе. Ту је изграђен бункер који је могао да издржи директан нуклеарни удар од 25 килотона и да у њему 350 „изабраних” преживи шест месеци без контакта са спољним светом.

Захваљујући интернету, данас је познат широм света. Зову га Титов бункер, иако он у њега никада није крочио. Уосталом, завршен је тек 1979. године. Постоје неке приче о Титовој посети али без икаквих доказа. У сваком случају, то више није ни битно. Титов бункер боље звучи, привлачи туристе.

До објекта се стиже уским путем, поред којег су смештене три помоћне зграде које су ослоњене на обронке планине Златар. Једна од њих требало је наводно да буде Титова резиденција, друга је служила за смештај техничког особља, а трећа за чланове обезбеђења. Ту, иза гаражних врата, налази се улаз у свет који смо некада могли да видимо само у филмовима.

Из тунела који води у дубину брда избија хладан ваздух. Осећа се влага, под од линолеума је испуцао, клизаво је. Наилазимо на раскрсницу где се рачвају тунели ка поменутој надземној Титовој резиденцији и оближњој згради за техничко особље. Једно скретање води десно, где се налази више тешких, челичних врата. Кроз њих се улази у кухињу. Да не буде забуне, у бункер би се у случају рата улазило на друга врата, где је блок за деконтаминацију. Туристи улазе кроз кухињу.

Комплекс чини полукружни тунел са три попречна пролаза. Све је скучено, што је и логично. Али, све има смисао и намену – од типских просторија које су требале да служе као спаваонице, преко собе за израду ратних карата, до оне у којој је телекомуникациона опрема. Најкомотније просторије су сале за састанке, где би највиши официри ЈНА доносили одлуке важне за одбрану земље.

Наравно, посетиоце највише занимају одаје намењене за смештај Тита и Јованке. У једном од попречних пролаза налази се блок за најважније станаре. Једино ту може бити речи о некој врсти луксуза. Кревети су пресвучени плавим плишом, сачувани најлоном. Ту се налази и једини брачни кревет у објекту, а „станари” ове собе би на располагању имали и једину каду у бункеру, која се налази у председничком купатилу.

У бункеру се није штедело. Све ради и данас. Сачувана је вентилација без које би влага до сада уништила све што се налази у објекту. Када је изграђен, био је испред свог времена и све су то градиле и опремиле фирме са простора целе бивше Југославије.

О тајности објекта сведочи и чињеница да у оближњем Коњицу нису знали ништа о бункеру. У мирнодопско време комплекс је чувало и одржавало 17 чланова редовне посаде. Водичи кроз бункер кажу да је ЈНА, у време распада СФРЈ, покушала да уништи комплекс али да су двојица запослених у њему, наводно један Бошњак и један Србин, одбили да изврше наредбу. Они су прекинули жице које су водиле до мина постављених испод резервоара за дизел. Коњичани су тек тада сазнали шта се налази у брду у непосредној близини града.

Изградња бункера коштала је 4,6 милијарди долара и ако се та сума подели са бројем оних које је требао да угости, произилази да је на сваког од њих потрошено више од десет милиона долара. Прерачунато у данашњу вредност, бункер би коштао око 20 милијарди долара.

Стиче се утисак да је она Југославија била и те како богата када је могла да троши новац на такве објекте. Иначе, бункер у Коњицу је тек на трећем месту по цени изградње. Пре њега су по вредности лука „Лора” у Сплиту и подземни аеродром код Бихаћа. За војску се није штедело и она је трошила око четвртине бруто друштвеног производа.

Љубазни водичи кроз бункер који је постао музеј посетиоце питају шта мисле о Титу и његовом времену. У зависности од тога из које некадашње републике СФРЈ долазе посетиоци, одговори варирају. Словенци су задовољни, Југославија је за њих била одскочна даска. Хрвати су одмерени. Као да потискују све оно што је било позитивно. Ипак, они су Југославију на крају доживели као непријатеља.

Македонцима је интересантно, Црногорци кажу да је то била јака земља, која им је обновила приморје после земљотреса.

Срби су љути. Као да се још нису помирили да Југославије више нема. Или због тога, како рече један наш сународник приликом обиласка овог места пре неколико дана, што је Тито знао шта ће бити после њега и ништа није учинио да то на неки начин предупреди.