Kako je Milan Kopanić postao Huso Bećirević

Neimar sveta, čije ime nije preporučljivo pominjati uzalud, po svom, višem naumu, uvek ili skoro uvek uredi da bar neko preživi kalvarije, tragedije, masakre. To je posebno uočljivo u sudbini Srba tokom genocidnog terora u zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Poneki od nedoklanih nesrećnika izvlačili su se (ili su ih izvlačili) iz kraških ponora (jama), nastavljajući život i svedočeći o teško zamislivim scenama zla.

To se desilo i tokom tri masakra srpskih civila, uglavnom starijih, žena i dece, unutar zidova srpskih pravoslavnih crkava na Baniji i Kordunu.

U Glini, u crkvi Rođenja Presvete Bogorodice, na Baniji 29/30. jula 1941. godine, u životu je ostao Ljuban Jednak, koji će 1995. preživeti „Oluju” i preminuti u Beogradu 1997. U Kolariću, blizu Vojnića (Kordun), u Crkvi Svete Petke, 26. aprila 1942. pokolj je preživela jednogodišnja beba Draga Tomašević, „nevjerovatnom slučajnošću, zahvaljujući nezamislivoj požrtvovnosti svoje majke” (portal zagrebačkih „Novosti”, 2. maj 2018). U Crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Sadilovcu, na Kordunu, 31. jula 1942. spasao se Miloš Šaša, kojeg je 20. januara 1966. u Krčedinu kod Inđije pronašao dr Đuro Zatezalo (1931–2017), posvećeni istraživač ustaškog genocida nad Srbima (izvor naveden ispod priložene mape).

Posle izveštaja o Danu sećanja na ubijenu i umorenu decu u NDH, nedavno održanom u Prijedoru („Politika”, 19. jul 2023), našoj redakciji javio se Milan Kopanić, rođen juna 1938. u selu Rujnica (tadašnji srez Cazin) uz današnju granicu BiH s Hrvatskom. To je područje gde su, isprepleteni, živeli potomci nekadašnjih austrijskih i osmanskih krajišnika, Srbi, Muslimani i Hrvati.

U noći 18/19 jula 1942. tokom ustaškog masakriranja srpskog zbega u šumi Mašvina, ubijeno je 375 Srba, civila, od kojih 32 deteta u dobi od jedne do trinaeste godine (po Zatezalu). Tu se sklonio i naš sagovornik Kopanić, tada četvorogodišnji dečak, a danas krepki gospodin koji gura svoju 86. godinu. Neki ustaša, ili neko od pridruženih lokalnih zulumćara pod ustaškom komandom, udario ga je po temenu kundakom ili nekim drugim tvrdim predmetom. Ožiljak je vidljiv i danas, a Kopanić kaže da je on „po pričanju” jedini ostao živ i i da nije čuo za nekog drugog preživelog.

Kaže da su mu tada ustaše zapalile kuću u kojoj je izgoreo najmlađi brat, dvogodišnji Ranko Kopanić i da su zlikovci, u komšiluku, zaklali trudnu majčinu sestru Maru Lončar.

Zatezalo prenosi potresno svedočenje Nikole Basare, tada mladog komandanta 4. bataljona Kordunskog partizanskog odreda, koji je sa još 13 boraca 22. jula 1942. obilazio mašvinsko razbojište. Najbolniji prizor bilo mu je „mašvinsko dečje kolo” kad je, kaže, zaplakao, kao i ostali, prvi put u partizanskoj uniformi.

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, u Kopanićevom zavičaju ustaše i priključeni bašibozluk pljačkaju, streljaju, malo kasnije i kolju. Srbi se dižu na ustanak, a ubrzo, komandu i kontrolu nas ustanicima preuzimaju komunisti (KP Hrvatske). U trouglu tri sela, dva cazinska (Bugar i Rujnica) i jednog kordunskog (Kordunski Ljeskovac) formira se nesigurna, često napadana (naročito u martu i aprilu 1942), ali istrajna „slobodna teritorija” (prema knjizi generala JNA Dušana D. Miljkovića, Stradanja u Cazinskoj krajini... 2011), a što se vidi na mapi ilustratora Dragana Kozomare.

Lokalni seljaci, partizani, prepadnim akcijama dolaze do oružja, krećući se bogazama, često sa maskirajući fesom na glavi. U dobro planiranim, smelim atentatima ubijaju inspiratore i izvođače zločina nad srpskim civilima. General Miljković navodi sedam imena likvidiranih zločinaca, šest Hrvata i jednog muslimana.

Taj musliman, Mujaga Perviz, nasilnik medveđe snage iz sela Trstovac, likvidiran je po naređenju Vasilja Božića, komandanta jednog partizanskog voda. U desetini za odstrel bila su dva partizanska prvoborca, Milanov otac Dušan Kopanić po nadimku Okan i Veljko Miljković zvani Vergaš, koji u knjizi D. D. Miljkovića svedoči da je „glavni podstrekač” pokolja bio hodža Borić, a Perviz „najveći krvnik”.

Tragedija Kopanićevog rodnog kraja očito je u direktnoj vezi sa katastrofom na Kozari, nastavak te ofanzive. Kad je počeo udar na tu, cazinsko-kordunsku enklavu otpora, polovinom jula, praktično je bilo završeno krvavo „čišćenje” Kozare i Potkozarja. Nastao je veliki zbeg u Mašvini, gde se zbilo stanovništvo mnogih okolnih sela, s obe strane reke Korane (današnje granice). Begunci su se uvlačili u šumu što dublje, gde su ih zlotvori već čekali.

Tri dana posle pokolja, grupa muslimana išla je u, eufemistički rečeno, „pretres terena” u šumu Mašvina. Jedan od njih, Mustafa Bećirević Bećo, izdvojio se i viknuo drugima: „Ljudi, ajte amo da vidite šta sam ja našao.” Bio je to preživeli dečak Milan Kopanić. Mustafa ga je pokupio, doveo u svoju kuću u selo Šturlić, i, iz konspirativnih razloga, nadenuo mu novo ime i prezime: Huso Bećirević.

– U prvo vreme u Šturliću nisam mogao da jedem, a stomak mi je bio naduven, kao onoj deci u Bijafri. S ostalom dečurlijom čuvao sam stoku, a onda mi je „babo” (otac), tako sam zvao Mustafu, ograničio kretanje na šljivik, zbog mojih nestašluka. Nisam imao pantalone, bio sam obučen u košulju od jute. Jedan od Mustafinih sinova, Mehmed, bio je u domobranima, a drugi, Halil, u partizanima. Kad je Halil pitao Mustafu „čije je ovo dijete”, babo mu je odgovorio: „Naše, bolan.” Ne mogu da odredim koliko sam se tačno zadržao u Šturliću, mislim da je to bilo od godinu do najviše godinu i po.

Desilo se da me babo pošalje da mu kupim duvana, kad sam sreo čoveka na konju koji se nakašljao. Odmah sam znao da je to moj otac Dušan. Viknuo sam mu: „Tata“! Rekao mi je: „Dođi ’vamo”. Onako zbunjen i uzbuđen, odgovorio sam mu: „Ne smijem, moram ići babu po duvan.” U povratku, ispred Mustafine kuće, radosno sam povikao: „O babo, evo moga tate!” Otac je pitao Mustafu čije sam ja dete, očevo ili babino, a Mustafa je odgovorio: „Ćuti bolan, naš je”, priča nam, kroz smeh, Milan Kopanić.

Svoju životnu priču, naš sagovornik izložio je smireno i smisleno, često naglašavajući komičnu i bizarnu stranu svojih nevolja i nezgoda. Ispričao je svoj život kao fatum, bez jeda ili etičkih kvalifikacija: bilo je tako i drugačije nije moglo da se desi.

Na naše pitanje kako je živeo sa sećanjem na ratne traume i patnje, Milan Kopanić odmahuje glavom i kaže da se držao saveta sinovca pomenutog Vergaša: „Milane, šta god ti uradio ili pomislio, život će ići dalje.”

Otac ga odvodi u tada partizansku Veliku Kladušu gde mu se u pamćenje urezala slika hrpe novčanica NDH, ali se ne seća kako je stigao u selo Račić, južno od Bihaća, kod bake po majci, Save Malešević, koja je čuvala još petero dece. Krajem 1943. u kuću ulazi nemački vojnik, folksdojčer koji govori srpski, raspitujući se za partizane. Seća se bakinih otresitih odgovora i vojnikovog saveta da se sklone u šumu.

Sklonili su se, ne zna tačno gde, ali zna da su „dosta dugo” bili u kući čoveka koji se zvao Jovan Grubor. Od tog vremena nastaju rupe u dečjoj memoriji, pamćenje mu je iskrzano, a ono što je zapamtio bile su slike, fleševi.

Zna da se spojio s majkom Zorom, starijim bratom Mirkom i sestrom Vidom. Pamti scenu sa Glamočkog polja, gde se verao po olupini aviona kojim je trebao da odleti Ivo Lola Ribar, čudeći se koliko je „satova” na instrument-tabli.

Opet nastaje prazan prostor u sećanju... Nemačke ofanzive i metež u zbegovima... Nekako je stigao, sam, s kosom do ramena, pun vaški, do kuće Soke i Mitra Ćulibrka u Krnjeuši kod Bosanskog Petrovca. Tu ostaje do kasne jeseni 1944. kad po njega dolazi „čovek s brkovima”. Bunio se, nije hteo da ide, jer je bio „sit, napit i obučen”.

Posle nekoliko dana odvode ga za Beograd, u personalnu upravu vojske, pa u Pančevo, Jabuku... Do 1962. boravio je kod oca u Bačkoj Palanci i kod majke u Crvenki, a od te godine do danas živi u Beogradu.