Kad duša pati, telo boli

Od antičkih vremena se smatralo da je čovek jedinstveno psihofizičko biće i da postoji neraskidiva povezanost tela i duše, ali je tek u prošlom veku medicinski prihvaćeno da snažni emocionalni doživljaji imaju veliki uticaj na zdravlje. Suprotno shvatanju da je uzrok bolesti isključivo organske prirode, savremena neurofiziološka, psihološka i sociološka istraživanja su potvrdila da je bolest uvek i psihičke i fizičke prirode, budući da telesna bolest menja psihu bolesnika, a da nepovoljni psihički doživljaji mogu uticati na zdravlje i tok bolesti.

Najnovija medicinska saznanja ukazuju da započinjanje i tok mnogih poremećaja, od kardiovaskularnih do autoimunih, mogu biti izazvani zapaljenjskim supstancama (citokinima) i da je njihovo stvaranje pod direktnim uticajem negativnih emocija i stresnih iskustava. Uspeh u lečenju je mnogo veći kada se u terapiji psihosomatskih reakcija i bolesti primenjuju iskustva kliničke i psihosomatske medicine. Za ovaj pristup lečenju zalaže se i naš istaknuti psihijatar prim. dr sc. med. Vojislav Ćurčić, direktor Bolnice za psihijatriju Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović“, koji je nedavno organizovao simpozijum „Somatomorfni poremećaji i somatizacija“. Na ovom skupu stručnjaci iz zemlje i inostranstva izložili su najnovija saznanja o složenom odnosu duše i tela i njihovom međusobnom uticaju na sve bolesti.

Kada telo „progovori”

Kako emocije nalaze put do raznih organa i kada nastaju psihosomatske bolesti ?

(/slika2)– Patološka veza duša–telo stvara se somatizacijom, odnosno kada opterećujući i stresni doživljaji ne mogu da se „prorade” i razreše psihičkim aparatom, već se uznemirenost „prazni“ preko vegetativnog nervnog sistema u tkiva i organe. Ovakav način komunikacije psihe i tela u početku izaziva samo poremećaj funkcija: ubrzava se rad srca, povećava krvni pritisak, menja se ritam disanja.

Da li će emocije ostaviti posledice na organizam, to se ne može lako predvideti, jer njihovo delovanje zavisi od više činilaca, prvenstveno od nasleđem predodređenog reagovanja, vrste osećanja, važnosti koja im se pridaje, obrazaca formiranih ranijim iskustvima i naučenih modela ponašanja, kao i od načina života, socijalne sredine i prethodnih bolesti – navodi dr Ćurčić.

U dugotrajno nepovoljnimemocionalnim stanjima stvaraju se biohemijske supstance koje ne moraju odmah da budu štetne. Organizam od njih može da se oslobodi radom mišića tokom hodanja, trčanja, ili neke druge fizičke aktivnosti. Nažalost, na poslu ili nekom drugom mestu gde se od nas očekuje uzdržanost, prinuđeni smo da mirujemo i da otrpimo teret neprijatnih osećanja. Upravo u takvim situacijama, u kojima psihički teret ne možemo da smanjimo ni razgovorom, stvaraju se uslovi za nastanak psihosomatske bolesti.

Od našeg sagovornika saznajemo takođe da patološka veza duša–telo ne nastaje samo u stresnim situacijama.Neprijatna osećanja (psihička trauma) nastala čak i u zaboravljenim događajima mogu da imaju isti nepovoljni učinak kada ih ožive slična ili neka druga aktuelnazbivanja koja ponovo aktiviraju potisnuta osećanja i reakcije. Na taj način se ovaj stari obrazac reagovanja gotovo automatski ponavlja.

Zataškavanje osećanja

Prema pariskoj psihosomatskoj školi, najznačajniji uzrok u nastanku psihosomatskih bolesti je specifičan način mentalnog funkcionisanja, koji bi se mogao nazvati „preterana adaptacija“. Rečje o osobama koje su tokom ranog života naučile da deluju bez mnogo imaginacije i razmišljanja, konkretno i praktično. I kasnije u životu društvena pravila nalažu da budemo racionalni, efikasni i uspešni, razmišljamo „kako treba“.

– Prihvatanjem operativnog (pragmatičnog, preciznog, reproduktivnog) modela mišljenja kao životnog stila i takvom racionalizacijom života gube se mašta i kreativnost na kojima se zasnivaju pojedini mehanizmi psihičke odbrane, kao što su fantazija, humor i emocionalna reakcija i pražnjenje. Zataškavanje i zanemarivanje sopstvenih osećanja imaju za posledicu i takozvani emocionalni zaborav koji se ispoljava nedostatkom reči za osećanja i nemogućnošćuda se emocionalni doživljaji izraze i opišu (aleksitimija) – kaže dr Ćurčić.

Ko su kandidati za psihosomatske bolesti? To su dobro prilagođene osobe sa velikom sposobnošću savladavanja koje u trenucima adaptacionog iscrpljivanja i popuštanja psihološke odbrane ispoljavaju telesne reakcije. Ove osobe su sklone da „progutaju“ i zanemare svoj nemir, ljutnju, bes, tugu, agresiju, ili neka druga opterećujuća osećanja. Teško prihvataju promene i probleme u odnosima s drugima, ne podnose konfliktne situacije ili nemaju kapacitet da ih razreše, nisu sklone kreativnim i kompromisnim rešenjima. Imaju izraženu potrebu za redom, radom i tačnošću. Pragmatične su u rešavanju sopstvenih i tuđih emocionalnih teškoća, a svoja nezadovoljstva ne izražavaju, već su njihova ponašanja uvek u društveno dozvoljenim granicama. Preosetljive su i na bol.

Svoje telo kao tuđe

– Psihološki profil osobe koja je sklona psihosomatskim oboljenjima obeležava nedostatak kontakta sa svojim osećanjima i nemogućnost njihovog prepoznavanja. Te osobe svoje telo doživljavaju kao da je tuđe i dafunkcioniše nezavisno od njihove psihe. Sklone su da osećanja zamenjuju stalnim akcijama i da razna dešavanja u sebi i oko sebe shvataju krajnje praktično i otuđeno. Savet „radi nešto da ne misliš“ može biti od koristi, ponekad je i spasonosan, ali samo i isključivo privremen. Stalno zatrpavanje aktivnostima nije dobro, jer je to oblik bekstva od suočavanja sa sobom i onim što nas zaista opterećuje – primećuje naš sagovornik.

(/slika3)Svi ljudi, ma koliko bili snažni, mogu u vanrednim i stresnim okolnostima da reaguju telesnim simptomima, objašnjava dr Ćurčić, ali zahvaljujući dobrim psihičkim mehanizmima i teške životne situacije ostaju samo prolazne životne epizode i ne izazivaju trajnije telesne poremećaje. Kada,međutim, stresori prevladavaju naše psihičke snage remeti se i psihičko i telesno funkcionisanje.

Kako možemo sebi da pomognemo?Mnogi se zavaravaju misleći da sebi mogu pomoći ispravljanjem posledica ili simptoma. Uvek je potrebno pronaći uzrok psihosomatskih reakcija, čak i kada se koriste medikamenti. Strahovi, lupanje srca, preterano znojenje, nemir nogu, nesanica mogu se medikamentima ili nekim drugim procedurama samo ublažiti, ali ne i izlečiti.

Prema rečima dr Ćurčića, uvek setrebazapitati šta je to što izaziva u nama nemir, nervozu, ljutnju ili tugu, kako stresna situacija deluje na nas i kako možemo da je razrešimo. Ako nam ta razmišljanja ne pomognu, trebalo bi ih podeliti s prijateljima ili otići lekaru. Ukoliko se medicinskim lečenjem, pre svega lekovima, ne postignu rezultati, ili se simptomi ponavljaju bez postojanja organske bolesti i kada životne nedaće utiču na održavanje ili dalje pogoršanje bolesti – trebalo bi otići psihijatru ili psihologu. On će različitim psihoterapijskim modelima pomoći da se psihička stanja i telesne smetnje povežu, razreše uzroci trpljenja i time pomogne psihološki i telesni oporavak.