Nećemo da ćutimo na uvrede i prostakluk

Skupštinska većina, izabrana da odgovorno provodi državnu politiku razvoja i daljeg jačanja Srbije, radila je posvećeno upravo taj posao i za godinu dana usvojila 120 zakona, dok je manjina, koju listom čine partije bivšeg režima, pokazala potpuno odsustvo odgovornosti, unedogled ponavljajući uvek isti tekst – ovako Vladimir Orlić, predsednik Narodne skupštine Srbije, ocenjuje godinu dana rada ovog saziva. Ističe da je sve bilo „sasvim u skladu sa očekivanjima, svako je radio upravo ono što ume”.

Utisak je da su poslanicima, i vlasti i opozicije, mnogo važniji međusobni obračuni na razne teme od bilo čega što je na dnevnom redu, ima li načina i, pre svega volje, da se to promeni?

Nema ni volje, ni znanja, samim tim ni načina da oni kojima je jedini komentar na svaku temu „mi mrzimo Vučića i jedino nas zanima da rušimo Vučića” kod sebe promene bilo šta. S druge strane, većina u skupštini o dnevnom redu uvek ima šta da kaže, ali i neće da ćuti na uvrede, neistine, nasilje i prostakluk. Što je i logično, jer ako se pred nasilnicima povlačite, oni postanu samo još gori...

Vlast je, ko god da je vlast, uvek najodgovornija za atmosferu u parlamentu. Mogu li poslanici vladajuće koalicije za početak da se uzdrže od toga da na uvrede odgovaraju uvredama?

Uzdržani su, očigledno, čim nikada nisu odgovorili na isti način – ni kada ih psuju, ni kada im prete, ni kad fizički nasrnu na njih. Dobro je što se tu vidi razlika. Između ostalog, i zbog te razlike bivši režim i jeste – bivši. I takav će i ostati...

Može li se na iznetu neistinu, a mnogo ih je, odgovoriti činjenicama, bez dodavanja raznoraznih kvalifikacija, od kojih je „lopuža” još i najbenignija?

Na tu reč uvek najburnije reaguju oni kojima je savest najmanje čista, bez greške. Samo gledajte reakcije „velikih lidera”, koji večito strepe od cenzusa, kad to čuju, i sve vam je jasno. A najjači argument je, uvek – rezultat. Novi auto-putevi, pruge, klinički centri, tehnološki parkovi, nove fabrike, više od 500.000 novootvorenih radnih mesta, plate i penzije koje neprekidno rastu – govore glasnije od svih laži i uvreda izrečenih s druge strane...

Predsedavajući retko posežu za kaznama, ali je činjenica da su one izrečene samo opoziciji, a nijedna drugoj strani, zar baš niko iz vlasti nije zaslužio kaznu?

Ti koji su opomene dobili svojski su se trudili da ih dobiju. Uporno su ignorisali sva upozorenja, očigledno rešeni da prevrše baš svaku meru. Neko ih je izgleda slagao da će tako ispasti žrtve, a zapravo su se pokazali kao obične siledžije i prostaci. Drugi nisu insistirali da sebe prikažu u takvom svetlu, pa nije ni bilo potrebe za opomenama. Ne misle baš svi da se pažnja najbolje privlači tako što oponašate Milovana Brkića ili glumite političke rijaliti zvezde u pokušaju.

Vi ste, posle mnogo upozorenja, izrekli meru isključenja Aleksandru Jovanoviću Ćuti, ali ste je povukli, zašto?

I to je jedan od pokazatelja te strašne „represije” i „diktature” na koje se bivši režim stalno žali – njima se toleriše i oprašta i ono što nije nikom nikada pre. Da je ta mera sprovedena strogo, Ćuta Jovanović bi i danas, sve u skladu s poslovnikom, bio van sale i pod kaznom. Ipak, neki su sami sebi najveća kazna, druga im i ne treba. Za našu skupštinu je važno što danas nema ničeg ni nalik teroru koji je bivši režim sprovodio nad opozicijom u svoje vreme – od otimanja mandata, izbacivanja kompletnih poslaničkih grupa, do uvođenja batinaša u salu i sve to garnirano glasanjem iz Bodruma i Soluna. U taj mrak se ne vraćamo. Nikada više.

Maratonska sednica o dva masovna ubistva koja su potresla Srbiju, koja je trebalo da doprinese spuštanju tenzija, dodatno ih je podigla, kako ste je vi doživeli?

U istoriju beščašća je ušla sramna zloupotreba nezapamćene tragedije od strane bivšeg režima. Sve što su uradili u nameri da iskoriste isključivo za svoju ličnu promociju svakom pristojnom čoveku je odvratno. Rečeno im je da to ne rade, da mogu da dobiju sednicu kakvu god žele, samo da vode računa, da pokažu poštovanje za žrtve i za njihove porodice. I nije vredelo. Gazili su preko svega i preko svih, neljudski i bezdušno, koristili i sednice i ulicu, i sve upregnute tajkunske medije, da pojedinci sebe prikažu kao „velike lidere”. Uspeli su tek da se međusobno dodatno posvađaju i podele, da oteraju ljude od sebe, a na glasanje o sopstvenim zahtevima mnogi od njih nisu ni došli.

Učestvovali ste u julu u Briselu na skupu Inicijative za međuparlamentarnu saradnju: zapadni Balkan ka zajedničkoj budućnosti, koja okuplja učesnike iz Evropske narodne partije, imali ste susrete sa, između ostalih, članovima Evropskog parlamenta, o čemu ste razgovarali?

Energetika i ekonomija su danas važne teme svima u Evropi , a Srbija tu ima ozbiljne već ostvarene rezultate, kao i značajne projekte na kojima zajedno radimo s našim partnerima. Uz ova i druga aktuelna pitanja, svaki susret je za nas i važna prilika da sagovornike upoznamo sa situacijom na Kosovu i Metohiji, da govorimo o našoj politici i zastupamo naše državne i nacionalne interese...

Interesuje li ih uopšte šta se ovde stvarno dešava, imamo pismo grupe parlamentaraca s teškim optužbama na račun Srbije...

Svi, naravno, razumeju da je generator problema na KiM isključivo Kurti. Samo neki to nerado hoće i da kažu, a neki iz pukog interesa tvrde suprotno, mada svi znaju šta je istina. Upravo ovo drugo jeste slučaj s tim pismom „parlamentaraca”, Kurtijevih lobista i dokazanih lažova, poput Ališe Kerns. Kad pogledate kako optužuju predsednika Srbije da je kriv zato što neće da prizna takozvano Kosovo, zbog toga što štiti srpski narod, jer čuva Republiku Srpsku i za ko zna šta sve, svaki bi častan pripadnik našeg naroda bio iskreno ponosan da ga baš ti i takvi, za baš takvu „krivicu”, javno napadnu. Kad se sve ovo ima u vidu, onda je i jasno zašto je naš narod nakon ovakvih napada na svog predsednika Aleksandra Vučića uvek samo još ponosniji.

Vidimo i brojne tekstove u stranim medijima, svi iste sadržine, čiji je očiti cilj pritisak na predsednika Vučića zbog Kosmeta, može li to uticati na popuštanje Prištini?

Ne samo u stranim. I svi tajkunski mediji u našoj zemlji promovisali su te iste tekstove do iznemoglosti, otvoreno se radovali i na samu pomisao da bi mogao da usledi još veći pritisak na Srbiju, prizivali naglas svaku štetu za našu državu i narod. Svaki napad adresiran na predsednika Vučića, čak i kad očigledno za cilj ima Srbiju, po pravilu dobije svoje megafone i među tim „medijima”...

Ali ovde govorimo o tekstovima u stranim medijima...

Sve je to deo iste kampanje. Zato su im sagovornici, kako u tekstovima za strane medije, tako i po svim tajkunskim ovde, oni pripadnici ovdašnjeg bivšeg režima koji su u ličnoj mržnji, lažima i uvredama izgovorenim na račun Aleksandra Vučića najostrašćeniji i najbesprizorniji. Takvima nije problem da učestvuju u udarima na Srbiju jer ih u životu zanimaju samo vlast i novac, drugih vrednosti nemaju niti im bilo šta znači. Da izgovaraju isti tekst kao Albin Kurti ili Ališa Kerns, njima je kao „dobar dan”. Zato svakog i cene tačno onoliko koliko je zaslužio...

Pritisci su, ipak, sve jači...

Uverili su se svi da nikakvi pritisci, podmetanja i spletke, nijedna laž i prljava kampanja kojih je bilo nebrojeno mnogo, ništa od svega toga nikada nije uspelo da pokoleba predsednika Vučića i da ga natera na popuštanje kada se radi o zaštiti interesa Srbije i našeg naroda. Naprotiv, uvek su predstavljali samo potvrdu da smo na dobrom putu, čim najgori moraju da pokažu otvoreno koliko im on smeta. To je samo dodatni podstrek da tim putem nastavimo još snažnije. Slobodna, suverena i samostalna Srbija, koja vodi računa o svom narodu i bori se za svoj napredak i budućnost, zna i sme da iznosi svoje stavove, najznačajniji je rezultat politike koju vodi predsednik Vučić. Ona je osnovni cilj posvećenog rada svih ljudi koji tu politiku sprovode, u vernoj službi narodu i državi. 

Anketni odbor i njegov status

Opozicija je vas okrivila za „ukidanje” Anketnog odbora, mada su advokati roditelja ubijene dece tražili da on ne radi, ali zašto su poslanici vladajuće koalicije glasali za njegovo formiranje posle onakve rasprave u kojoj su ubijena deca bila sporedna tema?

Ništa poslanici većine nisu imali da kriju, glasanjem su, kao i odnosom na sednici, pokazali ozbiljnost i odgovornost. Isto su pokazali i odlukom da prihvate molbu roditelja čim je ona upućena Narodnoj skupštini. A što se tiče bivšeg režima, oni su svojim ponašanjem tada rekli sve o sebi. Najpre sramnim međusobnim svađama oko toga ko će da vodi taj Anketni odbor, pa potom zastrašujućim rečima koje su uputili roditeljima ubijene dece, kada su im rekli da „niko nema tapiju na bol”. Tako hladna i bezosećajna sebičnost se prosto ne pamti...

Da li je vlast glasanjem za formiranje Anketnog odbora želela samo da „otupi” proteste i u kakvom je on statusu sada?

Ti koji su potpisali predlog da se odbor formira, a potom oskrnavili i obesmislili sve, sami su insistirali da odbor radi tačno 30 dana i taj rok je istekao. Ostale prazne priče i optužbe, u kojima je uvek drugi više kriv, niko i ne sluša. Zato što su ljude ponovo u lice lagali kada su ih zvali na Gazelu „do ispunjenja zahteva”, a potom sami prvi pobegli, neko na Azurnu obalu, neko u Grčku, sami su krivi. Sami su krivi i što su na taj način maltretirali i druge ljude, koji s politikom nemaju ništa, zbog čega su oni kivni na njih. Sami su krivi i zato što su glupiranjem ispred skupštine, uz igranje „lambade” i „makarene” , pretvorili jednu tragediju u žurku i cirkus, zbog čega su izazvali bes i zgražavanje ljudi. Dakle, sami su „otupeli” proteste i sami propali, a uporno drvlje i kamenje zbog sopstvenog neuspeha bacaju na narod, koji ih neće, i na predsednika Aleksandra Vučića, koga ne mogu da pobede – nigde i nikad. Zato sada i beže od izbora, svesni da na njima nemaju šta da traže.