Vojna pošta 4736

Odavno se Jugoslavija raspala. Sada posle toliko godina verujem da bi bilo bolje da se to ranije desilo. Ne spadam u jugonostalgičare, nikad ne delim ljude po veri ili naciji, ali nisam ni verovao u „bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti”. Uprkos svemu postoje neki događaji i ljudi kojih se rado sećam iz tih vremena.

Zahvaljujući poslu, kao sportski komentator, proputovao sam „uzduž i popreko” Jugoslaviju od Đevđelije do Triglava. Osamdesetih godina prošlog veka svake nedelje bio sam u nekom od gradova bivše države gde su igrali Zvezda ili Partizan jer je tada Studio B prenosio utakmice koje su igrala ova dva beogradska kluba. Radovao sam se svakom dolasku u Split, Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Mostar, Rijeku, Skoplje, Titograd, Tuzlu, Osijek, Novi Sad, Niš... I danas u mnogim ovim gradovima imam ljude sa kojima sam u kontaktu i nikada ne pričamo o politici.

Svaki muškarac koji je bio u vojsci rado se seća tih nezaboravnih dana. Uveren sam da će svi oni potvrditi da je za sve nas vojska bila svojevrsna škola života.

Iduće godine proslaviću „zlatni” jubilej: 50 godina od kad sam obukao vojničku uniformu.

Sećam se kad sam se vratio kući iz Nemačke posle utakmice Švedska–Jugoslavija (3. jul 1974) u drugom krugu Svetskog prvenstva u fudbalu, u poštanskom sandučetu sačekao me poziv iz Vojnog odseka da se 7. jula do ponoći javim u kasarnu na Topčideru na služenje vojnog roka.

Pisalo je: VP 47 36, Drajzerova ulica, kapija 6.

Pošto se ovih dana i vodi polemika da li ponovo treba vratiti obavezno služenje vojske, uveren sam da bi to bilo dobro rešenje i da bi za momke bilo korisno i važno životno iskustvo.

Iako je prošlo gotovo pola veka sa radošću i nostalgijom sećam se vojske i tih 10 meseci i 28 dana koliko sam nosio uniformu.

U mojoj četi bili su vojnici iz svih krajeva tadašnje države.

Nažalost, sa mnogima nisam imao nikakav kontakt sve ove godine, ali moje vojničke veze nikad nisu prekinute.

Naprotiv.

Slavni glumac Igor Galo, u to vreme velika zvezda, sa kojim sam proveo nezaboravne vojničke dane, i ja ostali smo prijatelji do današnjih dana. Pošto moja supruga ima rođake u Puli, uvek kad smo u Istri družimo se sa Igorom i njegovom porodicom.

Do nesrećnih devedesetih godina često sam sa Zvezdom ili Partizanom dolazio u Split.

Moj klasić Duško Klisović, rođeni Šibenčanin, čuveni međunarodni vaterpolo sudija, uvek mi je bio domaćin. Spremao mi je riblje specijalitete i nije dozvoljavao da spavam u hotelu, već u njegovom domu.

Ni sam ne znam odakle mi broj telefona sjajnog pesnika i glumca Enesa Kiševića, koji mi je rukom, u vojničkoj kantini, te davne 1975. godine napisao i poklonio pesmu „Čekaj me” Konstantina Simonova.

Nisam bio siguran da je taj broj još uvek važeći ali sam mu ostavio poruku.

Samo nekoliko minuta kasnije zazvonio mi je telefon.

Bio je to predivni, baršunasti glas mog druga Enesa... samo je on mogao sa toliko emocija i ljubavi da govori stihove pesme koju mi je poklonio.

Rekao mi je da je tu pesmu ustupio Radetu Šerbedžiji, ali ja sam ubeđen da je najlepšu i najemotivniju verziju te pesme mogao da izgovori samo Enes Kišević. Dugo smo pričali i podsetili se na vreme koje je bilo drugačije. Enes živi u Zagrebu.

To što sada svako od mojih drugara iz vojske ima svoju državu ne menja stvar, a ni sećanja i uspomene. I tada je među nama bilo začkoljica, bockanja, ali se nismo mrzeli. Siguran sam da Igor, Duško i Enes dele moje mišljenje. Oni koji su posejali to zrno mržnje ubeđen sam nisu sa naše strane Drine. Pitam se otkud sada tolika netrpeljivost, zavist, ljubomora i otrovne strele prema Srbiji iz bivših republika.

Za mene, a verujem i za većinu Srba, ni tada ni sada nacionalnost ili vera nisu bile prepreka ili nešto što nas deli. U Srbiji će uvek biti mesta za sve ljude bez obzira na poreklo, jezik kojim govore ili boju kože. Kao Srbin time se ponosim.

Ne znam kako bi reagovali ljudi iz bivših republika na ovaj tekst. Voleo bih da ako neko od mojih drugara iz bilo koje od republika bivše nam države, iz VP 4736, pročita ovaj tekst, seti se tih vremena koja sada deluju nestvarno i sebi postavi isto pitanje: da li loši momci žive samo u Srbiji ili je to matrica kojom mnogi mrzitelji Srbije okajavaju svoje grehe koje su nam činili u poslednjih sto godina?

Novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista