Plastično cveće pored puta

Kad po mraku krenem iz Vučja ili za Vučje prekrstim se tri puta. Za sebe i za nekoga drugog. Svake godine se na tom putu, koji od leskovačkog Hisara do centra Vučja meri dvadesetak kilometara, u proseku tri čoveka silom rastavi sa životom. Svake godine odu deca koja izlaze iz prigradskog autobusa, stariji ljudi koji idu ili čekaju pokraj puta, vozači koji udare u kamione ili prikolice. Svake godine na takvim mestima se postave nove table, novo sveže ili plastično cveće, novi natpisi sa imenima poginulih. Ti znakovi pored puta stoje u pomen preminulima i kao nove, a stare opomene.

Tamo gde nije krpljen asfaltom, put Leskovac–Vučje prekriven je kockom.Poznajem ga odavno jer sam kao dete, kao i svi ostali iz Leskovca, biciklom odlazio na kupanje u Vučjanku. Na nekim mestima put je prav kao puška koji mami da se automobil pretvori u metak. Sve dok se metak ne zabije u nešto crno, neku neprobojnu senku koja ima snagu da smrvi vas, vaš automobil i bilo koji sistem zaštitnih vazdušnih jastuka. Koliko puta se samo desilo da auto uleti u prikolicu traktora koji prevozi kukavičke balvane a koji nema ni prednja a kamoli zadnja svetla i obeležja jednog takvog transporta. Akt privezivanja jarkocrvene majice za kraj jednog takvog 300kg teškog balvana sadrži u sebi samo ogromnu dozu gluposti pomešane sa neprikosnovenom nemarljivošću. A kada se takva nesreća desi neki na to samo slegnu ramenima i kažu da je to novi leskovački ražnjić.

Velikim delom taj put vodi kroz sela, što je umirujuća činjenica, jer se onda biciklisti i pešaci u maskirnim odelima bar naslute ispod slabe ulične svetlosti. Kada se selo napusti ne vidi se ništa, ne samo od gustog mraka već i od pogrešno naštelovanih farova automobila koji vam dolaze iz suprotnog pravca. Jedno svetlo dugo, drugo kratko i dok vi besno razmišljate da li da mu ablendujete jer ste potpuno zaslepljeniveć zaboravljate na brojne rupe, na ljude koji tu negde u mraku stoje ili izlaze iz polja sa željom da što pre odu kući. Pre neki dan sam video jednu duboku rupu u samom Leskovcu, neko se makar setio da je obeleži pobijenim granama drveća. Drvo raste iz asfalta.

Kad ne brinemo o nekim stvarima hajde da vidimo koliko vredi ljudski život, da li vredi manje od sijalice za farove (ksenonske i ostale lampe od 160 do 800 dinara), manje od mačijeg oka (oko 40 dinara), manje od zakrpljene rupe (cena zavisi od veličine rupe). Sa druge strane u bolnicama Srbije veoma mnogo pacijenata leži zbog povreda zadobijenih u saobraćajnim nesrećama, ogroman deo republičkog budžeta za zdravstvo odlazi na lečenje povređenih u saobraćajnim nezgodama. U tim nezgodama godišnje u Srbiji više od 1500 osoba biva povređeno, pogine 10 puta više ljudi nego u Velikoj Britaniji. Kažu oko pedesetoro dece i oko hiljadu odraslih godišnje,u poslednjih 10 godina ukupno 10.127 mrtvih. Tako kaže statistika. Šta na to da kažu mrtvi, povređeni, invalidi, pogođeni i porodice?

Verovatno i ove brojke i tragedije nisu dovoljna opomena, nekako smo navikli da život manje vredi ako se radi o tuđem, a radi se zapravo o našem jer su nastradali nečiji očevi, majke, sestre, deca. I ne želimo da poverujemo da ako ovako nastavimo sami dolazimo na red. Obično poverujemo prekasno. I znate šta me najviše čudi? Ako sledeće godine tri ljudska života na gore pomenutom putu ponovo budu ugašena to više nikoga neće začuditi. Kao da se taj gubitak života iz neodgovornosti pretvorio u sasvim normalnu stvar pa ako je tako bilo do sada zašto bi se nešto menjalo?

A mnogo toga treba promeniti: trulu flotu srpskog drumskog saobraćaja, oronule regionalne i lokalne puteve, treba pooštriti mere tehničkog pregleda, kontrolu saobraćaja; treba doneti novi zakon o bezbednosti saobraćaja, i promeniti mudrosti poput onih da „bolje vozim pijan nego trezan” ili „samo me ti stavi za volan”...