Pamćenje daje besmrtnost položenim životima

Srbi su stradali u oba svetska rata – u Prvom pretežno s ove strane Drine, u Drugom zapadno od te reke, koja spaja i razdvaja naš narod. Stradanja i pobede u oba ta velika sukoba nesumnjivo su postala deo našeg genetskog koda, narativa koji su nama preneli preci, a mi ćemo ih podariti budućim generacijama. Samo se na nezaboravu može uzdizati duhovna i etička vertikala nacije, kao zajednice onih koji su živeli, koji žive i koji će živeti u jednom narodu, kaže za naš list Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Od kada je u oktobru 2022. preuzeo rukovođenje ovim resorom, vidno je osnažen angažman ministarstva u negovanju tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, zaštite spomenika, spomen-obeležja, vojnih grobalja i memorijala u zemlji i inostranstvu. Takođe, intenzivirana je saradnja s organizacijama ratnih veterana i udruženjima koji čuvaju uspomene na slobodarsku prošlost.

„Bez kulture sećanja ne bi bilo ni vaskrsa i obnove srpske države. Kroz stoleća ropstva s kolena na koleno su prenošeni kosovski i svetosavski zavet, ali i nauk sramnoj neslozi koja nas je odvela u propast. Ako je kultura sećanja opstajala u vremenu bez tehnologija, čak i bez knjiga, nema opravdanja da je danas zanemarujemo, kada imamo stotine načina za njeno negovanje. A to je važno da bi budućim generacijama, i našim i tuđim, mogli da pokažemo i dokažemo da Srbi nisu bili ni agresori, ni okupatori, ni genocidni narod”, ističe Selaković.

Zašto Velikom ratu pripada posebno mesto u kulturi sećanja?

Ta epopeja sadrži sve elemente moralnog i istorijskog kapitala jedne nacije – velike vojničke pobede, stradanja i iskušenja, oslobođenje otadžbine i vaskrs države. I još po nečemu su Prvi svetski rat, kao i balkanski ratovi, bez presedana u našoj istoriji. Srbija je od 1912. do 1918. iskazala neverovatan stepen jedinstva države i naroda. U tom razdoblju vojevali smo tri rata, između kojih nije sastavljeno 12 meseci mira. Ne postoji porodica na kojoj ta epoha nije ostavila ožiljke. Potičem s južnih padina Zlatibora, prezime koje nosim nije često, ali i pored toga 72 Selakovića poginula su u ratovima od 1912. do 1918. godine. Ubedljiva većina njih za sobom nije ostavila porod, ili je imala tek jedno ili dvoje dece, u vreme kada ih je u srpskim porodicama bilo po sedmoro, pa i desetoro. Iz tog ugla se vidi kakva je to nacionalna kataklizma. Međutim, kao i drugi veliki narodi, i Srbi su iz stradanja i poraza crpeli potvrdu svoje moralne snage i kolektivnih vrednosti.

Ipak, ta riznica herojstva i etike, baštinjena od 1912. do 1918. i plaćena krvlju, dugo je bila skrajnuta?

Slažem se. Za nevericu je da mi tek od 2012. obeležavamo 11. novembar, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji mi s razlogom zovemo Danom pobede u Velikom ratu. Zaslugom tadašnjeg ministra odbrane, a današnjeg predsednika republike, kao i ondašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića i njegovog savetnika, sada ambasadora Marka Đurića, od te godine smo počeli da 11. novembra nosimo stilizovanu Natalijinu ramondu, cvet-feniks, simbol naše pobede. Osim žrtava i stradalnika oslobodilačkih ratova, koprenom zaborava dugo su bile pokrivene i slavne srpske vojskovođe. Navešću primer iz vlastitog iskustva. Kao dečak, živeo sam u jednom malom mestu, Novoj Varoši, koja je dala devet narodnih heroja. Svi smo znali za njih, biste su im se nalazile ispred zgrade opštine. A niko nije govorio da je na teritoriji Nove Varoši, u selu Miševići na Zlataru, rođen vojvoda Petar Bojović. Tek 1996. mu je podignut spomenik u Novoj Varoši. Zamislite, pola veka smo bili narod koji se, na zavičajnom nivou, odrekao sećanja na jednog od četvorice svojih vojvoda. Srećom, nije svuda bilo tako, Mionica je još osamdesetih podigla prelep spomenik vojvodi Živojinu Mišiću. Verujem da ćemo s protokom vremena biti u stanju da uravnoteženo sagledamo oba svetska rata i sukobe devedesetih. I da kulturu sećanja ne gradimo na strastima i svrstavanju, već na poštovanju i zahvalnosti. Pamćenje daje besmrtnost položenim životima – ako se svojih heroja i stradalnika ne setimo barem jednog dana u godini, onda je njihova žrtva bila uzaludna.

(Foto Marko Spasojević)

Kako u tu moralnu vertikalu građenu kroz odbrambena i oslobodilačka vojevanja uklopiti period Drugog svetskog rata, koji je po mnogo čemu bio specifičan?

Suština je u traženju zajedničkog imenioca. Drugi svetski rat je zbog antifašističkog opredeljenja apsolutno svetao primer srpske nacionalne časti. Ako odbranu otadžbine postavimo kao najviši ideal, onda nema razlike između bilo kog palog partizanskog borca i jednog Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića, koga su Nemci streljali 1941. kao pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Primera rodoljublja bilo je u oba pokreta. Svi naši sunarodnici koji su u tom ratu položili živote boreći se za slobodu, a pritom ostali časni i čestiti, zaslužuju sećanje i poštovanje. To važi i za sve nevine žrtve okupatorskih odmazdi, a naročito za stotine hiljada naših stradalnika u takozvanoj NDH. Samo na taj način ćemo sačuvati i istinu o jasenovačkom stradanju, kao najozloglašenijem simbolu ustaških zločina, kojih je i na drugim mestima bilo na stotine. Zadatak srpske države je da neprestano ukazuje na veličinu otpora i stradanja našeg naroda, koji je bio i žrtva građanskog rata vođenog uporedo s borbom protiv okupatora. Ne sme se smetnuti s uma da je jedan oslobodilački pokret u toku rata sprovodio revoluciju, a revolucija nikada i nigde nije prošla bez velikih žrtava. Smatram da i nevino stradali u periodu nakon uspostavljanja nove vlasti imaju pravo na dostojnu memoralizaciju.

I poslednja decenija 20. veka na ovim prostorima obeležena je ratovima, da li je taj period zauzeo mesto koje mu pripada u kulturi sećanja na heroje i žrtve?

Period 1991–1999. nije samo kultura sećanja već i briga o učesnicima tih ratnih sukoba, boračkoj populaciji, invalidima, porodicama palih boraca i dobrovoljaca. Drugo, izuzetno je važno da popišemo naše žrtve iz sukoba devedesetih. Nema opštine u Srbiji iz koje neko nije stradao u tim sukobima u poslednjoj dekadi 20. veka i tokom agresije NATO-a. Od početka mandata u ovom resoru se zalažem da svaka lokalna samouprava podigne spomen-obeležje vojnim i civilnim žrtvama iz tog perioda. Utvrdili smo da je to učinjeno u 96 jedinica lokalne samouprave, dok 73 nema ni spomenik niti pokrenutu inicijativu za podizanje obeležja. Takođe, ove godine smo počeli s dodelom Boračke spomenice za učesnike sukoba devedesetih. Uoči Vidovdana, prve su uručene za braću Srđana i Bobana Milića, koji su u razmaku od deset dana poginuli na Kosmetu 1999. Spomenice je primila njihova majka Nada, jedna neverovatno čvrsta i hrabra žena, čiji je smisao življenja čuvanje uspomene na sinove i svedočenje o njihovom stradanju. Inače, zakonski registrovanih boraca iz devedesetih, s boračkom legitimacijom, u našoj zemlji ima 35.656, prema podacima od 22. avgusta. Kada je najavljeno da će biti dodeljivane spomenice, za mnoge je to postao motiv da regulišu svoj borački status.

Jedan od zadataka ministarstva kojim rukovodite jeste i zaštita i očuvanje vojnih grobalja i memorijala u zemlji i inostranstvu, ima li problema u ostvarivanju te misije?

Iako nikada nije vodila agresorske i okupatorske ratove, naša država ima stotine vojnih memorijala van svoje teritorije. Ubedljiva većina srpskih vojnika počiva van otadžbine – Od Tunisa i Alžira preko Grčke, Severne Makedonije, Italije i Francuske do Austrije, Nemačke, Češke, Poljske... Ove godine smo s Republikom Srpskom i dijasporom u Austriji podigli kapelu na groblju gde je sahranjeno 8.260 srpskih vojnika, interniranih tokom Prvog svetskog rata u logor Mauthauzen. Međutim, mnogi naši ratni memorijali su vremenom zapušteni i propali, a mnogi su i s namerom zatrti. U Hrvatskoj je, navešću samo taj primer, nedaleko od Novske i Okučana još 1991. eksplozivom raznet spomenik 22. srpskoj udarnoj brigadi, koja je učestvovala u proboju Sremskog fronta i zauzimanju Jasenovca. Razvaljena je i kosturnica 660 pripadnika te jedinice momaka iz Rasine i Toplice. Još su na desetak metara od oskrnavljene zajedničke grobnice postavili tablu s natpisom „Za dom spremni”, koja je tu preneta iz sela Jasenovac... Podsetiću vas da je u Tirani pre godinu dana oskrnavljen spomenik sahranjenim srpskim vojnicima, jedini očuvan od desetina koje smo imali u Albaniji. Zbog svega toga postoji dilema, koju i sam imam, da li zemni ostaci naših vojnika treba da ostanu tamo gde ne počivaju u miru ili bi bilo bolje da ih prenesemo u zavičaj ili na neko primereno mesto. Smatram da bi o ovom pitanju valjalo otvoriti svestranu debatu i pažljivo odmeriti sve argumente za i protiv.

Jevreji i Romi, naša braća po stradanju

Sećanje i očuvanje uspomene dugujemo i Jevrejima i Romima, koji su stradali zajedno sa srpskim narodom?

Tome posvećujemo naročitu pažnju, jer smo s Jevrejima i Romima delili patnju kroz istoriju. Na jevrejskom groblje u Beogradu, s desne strane od ulaza postoji velelepan spomenik Srbima Mojsijeve vere, koji su položili živote u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Sada je jedan od najvažnijih zadataka podizanje memorijalnog centra Staro sajmište, na mestu nekadašnjeg nacističkog logora. Podsetiću i da smo prva država koja je donela Zakon o obeštećenju i restituciji imovine žrtava Holokausta koji nemaju žive zakonske naslednike. I o stradanju Roma će ubuduće biti još više pomena, to je narod s kojim smo delili zlu sudbinu i na Kosmetu, gde su bili izloženi teroru tzv. OVK i progonu.