Život u senci maršalove nekropole

Josip Broz Tito sahranjen je 8. maja u Beogradu, u prisustvu četiri kralja, pet prinčeva, 21 premijera i 33 predsednika država, a na ukop je stiglo 218 delegacija iz 126 zemalja (portal Bi-Bi-Sija, 8. maj 2020).

Vesti o njegovoj smrti, ipak, bile su preuveličane. Smrt je prejaka reč za partizanskog maršala koji je posle pokopa bivao sve življi, dok se njegov oreol sjajio nad Jugoslavijom kao iluminirana ikona. Izgleda da taj sjaj nije limitiran vremenom. „Frankfurter algemajne cajtung”, 6. maja 2015. ocenio je da je „mit o Titu nadživeo kraj hladnog rata i krvavi raspad Jugoslavije”.

Diktatura bez fizički odsutnog, ali neupokojenog diktatora, osamdesetih godina prošlog veka, bila je čudovišni koncept. Odlazak jugoslovenskog nadoca kompenzovan je ikoničkim potenciranjem njegove sakralne veličine, nastojanjem da se harizmom i legendom okupiraju prostor i zamrzne vreme.

Prostor je aranžiran kao totalitarni mizanscen. Parkovi, šume i planine postaju kulise broja 88 (broja Titovih godina). Aktivisti zasađuju 88 ruža, 88 borova, živice se šišaju u obliku posvećenog broja. Na uočljivim uzvisinama iznad puteva i naselja okačena su četiri beatifikovana slova (TITO), a na dominantnim planinskim proplancima ime idola ispisano je okrečenim kamenjem. Zemlja je prekrivena senkom maršalove bele mermerne nekropole.

Svake godine, 4. maja, tačno u 15 časova i pet minuta sve sirene u Jugoslaviji počinjale su da zavijaju apokaliptičnu melodiju. U tih nekoliko minuta monumentalnog, nekrolatrijskog rituala, dvadesetak miliona ljudi na ulicama i u fabričkim halama, školama i na brodovima stajalo je u ukočenom stavu odajući poštu (ne)umrlom vođi. Taj trenutak virtuelne kolektivne smrti simulirao je prelaz iz ideologije (obećanog socijalnog raja) u eshatologiju (bitisanje posle smrti).

„’I posle Tita - Tito’, glasila je zvanična parola koju je jugoslovenska Komunistička partija (SKJ) lansirala povodom ‘Dana mladosti’. ‘On je među nama’, rečeno je o mrtvom maršalu u očiglednom pozivanju na katoličku euharistijsku svetkovinu. Međutim, Tito već više od godinu dana leži u svojoj mermernoj grobnici, a njegovi naslednici suočeni su sa velikim teškoćama: kako da izađu na kraj sa jugoslovenskom stvarnošću koja je ostala iza njega”, piše bonski dnevni list „Di Velt” 9. juna 1981. godine.

Nešto više od pola godine posle sahrane, Elizabet Ovilend, specijalna reporterka francuskog lista „Maten” (20. decembar 1980) piše iz Beograda: „Stiče se utisak da se Jugosloveni teško oporavljaju od ‘smrti oca’, šest meseci posle ovog gubitka. U svim izlozima, ali i na zidovima velikih robnih kuća, nalaze se Titove slike.”

Pet godina posle Titovog odlaska, maja 1985. u Beograd je stigao reporter „Njujork tajmsa” Fergus M. Bordevič. Portretišući Josipa Broza kao „vrhovnu ikonu nacije, gotovo mitološku pojavu”, izvestio je o paradi JNA: „Bila je to prva vojna parada u Jugoslaviji posle deset godina, teatralni prikaz moći i nacionalnog jedinstva kakav se retko viđao. Vojnici su se kretali prema portretu Josipa Broza Tita, oca jugoslovenskog komunizma, koji se nadvijao iznad svečanosti” (indeks.hr, 4. februar 2017).

Čuvari titoističkog poretka, pokušavajući da održe federalnu strukturu (jugotitoizam) više su se, očito, uzdali u hipertrofiju kulta Josipa Broza Tita nego u preostale regulatore (federalne osigurače): u JNA sa njenim moćnim „službama” i ogromnom, teritorijalno raspršenom imovinom (faktički deveti entitet SFRJ), diplomatsku mrežu, monetarni sistem, carinu…

Na takav izbor bili su prisiljeni. Postojao je krunski razlog, koliko kibernetički toliko i dijabolični: individualni fizički integritet eventualnog novog vođe (tumača revolucionarnog puta) bio je ustavno isključen. Preostalo im je da glancaju bistu svog ratnog komandanta, do usijanja.

Novi arbitar na vrhu piramide postao je osmočlani skup podtumača, elektora sa svojim dirigovanim mandatima (Predsedništvo SFRJ) koji su, prema članu 330. Ustava SFRJ iz 1974. odlučivali „usaglašavanjem” (konsenzusom) što implicira pravo veta, a odluke donosili prema „poslovniku” o radu Predsedništva SFRJ!

Na ovom, strateškom mestu, zjapi šupljina: ko i kako piše poslovnik po kojem odlučuje raštimovani oktet (osmerac bez kormilara)?! To ustavopisac ne reguliše.

Kao nikad i nigde u istoriji komunističkih, pa i uopšte revolucionarnih režima, nosilac žezla je bio difuzan, neodređen. Finale, krah ove konstitucionalne konfuzije i komedije desio se marta 1991. u podzemnim bunkerima Generalštaba JNA, paralizom odlučivanja koja je izazvala seriju ratova.

„Tito je stalno revidirao Ustav (Ustav SFRJ, op. aut.) da ojača lokalnu (republičku i pokrajinsku, op. aut) vlast, pri čemu je zadržavao moć konačnog odlučivanja za sebe. Tako je, kad je umro 1980. godine, iza sebe ostavio beznadežno komplikovan sistem koji nije mogao da radi bez njegove arbitraže”, objasnila je problem američka levičarska publicistkinja Dajana Džonston („Jugoslavija kroz tamne naočare”, 1997).

Po boljševičkom konceptu, država, u ovom slučaju SFRJ, jeste emanacija (produkt, otelotvorenje) političke volje i revolucionarnih (utopijskih) ciljeva Partije. Kad se destruira pozicija (tron) neprikosnovenog lidera Partije (arbitra), urušava se matrica odlučivanja, a posledično i kompletna federalna struktura. Nastaje galimatijas u interpretaciji stvarnosti.

Kad je, u ovom ekskluzivnom slučaju, boljševički prvosveštenik i doživotni i konačni arbitar, kad je ne samo nesmenjiv već i nezamenjiv, čak i posle svog biološkog kraja, tad igranka može da počne.

Inicijalna tačka te destrukcije bio je 9. kongres SKJ, održan u Beogradu od 10. do 15. marta 1969. godine. Tad je uveden „paritet” (stariji brat konsenzusa), to jest pravilo „kvota” (nacionalni ključ) u sastavljanju partijskog rukovodstva. Tada je utemeljena federalizacija Partije, budući da je kongres samo verifikovao kadrovske liste republika i pokrajina.

A finalni potez je i formalno vraćanje u korice „epistemološkog mača”, sablje koja pripada svakoj kompartiji: zagrebački „Vjesnik” (18. oktobar 1988) piše da je „na tri posljednje sjednice Predsedništva SKJ uvedena nova praksa: nema završne reči predsedavajućeg”.

U mehanizmu odlučivanja je varničilo, blokade su se nizale, a osećanje ništavila nadiralo. Tako je tokom raspadanja Saveza književnika Jugoslavije (istog akronima kao i Partija – SKJ), premijernog urušavanja jedne jugoasocijacije, pisac Slavko Gordić primetio „čudovišni nered koji sve obesmišljava”, a Slobodan Selenić izjavio da su „sve stvari dovedene u pitanje, da su uništene sve hijerarhije i da više nema čovek na šta da se osloni” (NIN, 9. oktobar 1988).

Formirala se začarana stvarnost, ukleštena u džepovima vremena, zaglavljena u lavirintima prostora. Ili, po mišljenju arhitekte Bogdana Bogdanovića: „Moguće objašnjenje je da smo živeli, tada, u zemlji ne samo Nigdiji no i Nikadiji, što bi kod nas moglo biti otprilike isto što i Utopija i Uhronija, dakle u zemlji izvan stvarnog prostora i vremena…” (B. Bogdanović, „Ukleti neimar”, 2011).