Живот у сенци маршалове некрополе

Јосип Броз Тито сахрањен је 8. маја у Београду, у присуству четири краља, пет принчева, 21 премијера и 33 председника држава, а на укоп је стигло 218 делегација из 126 земаља (портал Би-Би-Сија, 8. мај 2020).

Вести о његовој смрти, ипак, биле су преувеличане. Смрт је прејака реч за партизанског маршала који је после покопа бивао све живљи, док се његов ореол сјајио над Југославијом као илуминирана икона. Изгледа да тај сјај није лимитиран временом. „Франкфуртер алгемајне цајтунг”, 6. маја 2015. оценио је да је „мит о Титу надживео крај хладног рата и крвави распад Југославије”.

Диктатура без физички одсутног, али неупокојеног диктатора, осамдесетих година прошлог века, била је чудовишни концепт. Одлазак југословенског надоца компензован је иконичким потенцирањем његове сакралне величине, настојањем да се харизмом и легендом окупирају простор и замрзне време.

Простор је аранжиран као тоталитарни мизансцен. Паркови, шуме и планине постају кулисе броја 88 (броја Титових година). Активисти засађују 88 ружа, 88 борова, живице се шишају у облику посвећеног броја. На уочљивим узвисинама изнад путева и насеља окачена су четири беатификована слова (ТИТО), а на доминантним планинским пропланцима име идола исписано је окреченим камењем. Земља је прекривена сенком маршалове беле мермерне некрополе.

Сваке године, 4. маја, тачно у 15 часова и пет минута све сирене у Југославији почињале су да завијају апокалиптичну мелодију. У тих неколико минута монументалног, некролатријског ритуала, двадесетак милиона људи на улицама и у фабричким халама, школама и на бродовима стајало је у укоченом ставу одајући пошту (не)умрлом вођи. Тај тренутак виртуелне колективне смрти симулирао је прелаз из идеологије (обећаног социјалног раја) у есхатологију (битисање после смрти).

„’И после Тита - Тито’, гласила је званична парола коју је југословенска Комунистичка партија (СКЈ) лансирала поводом ‘Дана младости’. ‘Он је међу нама’, речено је о мртвом маршалу у очигледном позивању на католичку еухаристијску светковину. Међутим, Тито већ више од годину дана лежи у својој мермерној гробници, а његови наследници суочени су са великим тешкоћама: како да изађу на крај са југословенском стварношћу која је остала иза њега”, пише бонски дневни лист „Ди Велт” 9. јуна 1981. године.

Нешто више од пола године после сахране, Елизабет Овиленд, специјална репортерка француског листа „Матен” (20. децембар 1980) пише из Београда: „Стиче се утисак да се Југословени тешко опорављају од ‘смрти оца’, шест месеци после овог губитка. У свим излозима, али и на зидовима великих робних кућа, налазе се Титове слике.”

Пет година после Титовог одласка, маја 1985. у Београд је стигао репортер „Њујорк тајмса” Фергус М. Бордевич. Портретишући Јосипа Броза као „врховну икону нације, готово митолошку појаву”, известио је о паради ЈНА: „Била је то прва војна парада у Југославији после десет година, театрални приказ моћи и националног јединства какав се ретко виђао. Војници су се кретали према портрету Јосипа Броза Тита, оца југословенског комунизма, који се надвијао изнад свечаности” (индекс.хр, 4. фебруар 2017).

Чувари титоистичког поретка, покушавајући да одрже федералну структуру (југотитоизам) више су се, очито, уздали у хипертрофију култа Јосипа Броза Тита него у преостале регулаторе (федералне осигураче): у ЈНА са њеним моћним „службама” и огромном, територијално распршеном имовином (фактички девети ентитет СФРЈ), дипломатску мрежу, монетарни систем, царину…

На такав избор били су присиљени. Постојао је крунски разлог, колико кибернетички толико и дијаболични: индивидуални физички интегритет евентуалног новог вође (тумача револуционарног пута) био је уставно искључен. Преостало им је да гланцају бисту свог ратног команданта, до усијања.

Нови арбитар на врху пирамиде постао је осмочлани скуп подтумача, електора са својим диригованим мандатима (Председништво СФРЈ) који су, према члану 330. Устава СФРЈ из 1974. одлучивали „усаглашавањем” (консензусом) што имплицира право вета, а одлуке доносили према „пословнику” о раду Председништва СФРЈ!

На овом, стратешком месту, зјапи шупљина: ко и како пише пословник по којем одлучује раштимовани октет (осмерац без кормилара)?! То уставописац не регулише.

Као никад и нигде у историји комунистичких, па и уопште револуционарних режима, носилац жезла је био дифузан, неодређен. Финале, крах ове конституционалне конфузије и комедије десио се марта 1991. у подземним бункерима Генералштаба ЈНА, парализом одлучивања која је изазвала серију ратова.

„Тито је стално ревидирао Устав (Устав СФРЈ, оп. аут.) да ојача локалну (републичку и покрајинску, оп. аут) власт, при чему је задржавао моћ коначног одлучивања за себе. Тако је, кад је умро 1980. године, иза себе оставио безнадежно компликован систем који није могао да ради без његове арбитраже”, објаснила је проблем америчка левичарска публицисткиња Дајана Џонстон („Југославија кроз тамне наочаре”, 1997).

По бољшевичком концепту, држава, у овом случају СФРЈ, јесте еманација (продукт, отелотворење) политичке воље и револуционарних (утопијских) циљева Партије. Кад се деструира позиција (трон) неприкосновеног лидера Партије (арбитра), урушава се матрица одлучивања, а последично и комплетна федерална структура. Настаје галиматијас у интерпретацији стварности.

Кад је, у овом ексклузивном случају, бољшевички првосвештеник и доживотни и коначни арбитар, кад је не само несмењив већ и незамењив, чак и после свог биолошког краја, тад игранка може да почне.

Иницијална тачка те деструкције био је 9. конгрес СКЈ, одржан у Београду од 10. до 15. марта 1969. године. Тад је уведен „паритет” (старији брат консензуса), то јест правило „квота” (национални кључ) у састављању партијског руководства. Тада је утемељена федерализација Партије, будући да је конгрес само верификовао кадровске листе република и покрајина.

А финални потез је и формално враћање у корице „епистемолошког мача”, сабље која припада свакој компартији: загребачки „Вјесник” (18. октобар 1988) пише да је „на три посљедње сједнице Председништва СКЈ уведена нова пракса: нема завршне речи председавајућег”.

У механизму одлучивања је варничило, блокаде су се низале, а осећање ништавила надирало. Тако је током распадања Савеза књижевника Југославије (истог акронима као и Партија – СКЈ), премијерног урушавања једне југоасоцијације, писац Славко Гордић приметио „чудовишни неред који све обесмишљава”, а Слободан Селенић изјавио да су „све ствари доведене у питање, да су уништене све хијерархије и да више нема човек на шта да се ослони” (НИН, 9. октобар 1988).

Формирала се зачарана стварност, уклештена у џеповима времена, заглављена у лавиринтима простора. Или, по мишљењу архитекте Богдана Богдановића: „Могуће објашњење је да смо живели, тада, у земљи не само Нигдији но и Никадији, што би код нас могло бити отприлике исто што и Утопија и Ухронија, дакле у земљи изван стварног простора и времена…” (Б. Богдановић, „Уклети неимар”, 2011).