Odlazak primadone Milke Stojanović

Primadona Milka Stojanović, neponovljiva diva domaće i svetske operske scene, obrazovana, otmena, nadarena umetnica, tiho je preminula u rodnom Beogradu, ostavivši za sobom svoje junakinje Ameliju, Aidu, Tosku, Normu, Đokondu, Leonoru, koje je svojim čudesnim sopranom decenijama darivala sa scene svojoj publici kako u Beogradu, tako i u Njujorku, Minhenu, Veneciji, Bolonji, Sirakuzi, Madridu, Barseloni, Moskvi. Tokom duge, višedecenijske uspešne karijere, Milku Stojanović, čiji sopran je svrstavan među četiri najlepša glasa sveta, sustizale su internacionalne nagrade i ugled kakav je retko koji umetnik imao u zahtevnoj operskoj umetnosti, i šire.

Rođena je u uglednoj porodici Stojanović, u Beogradu 1937. godine. Njena sestra, takođe velika umetnica, jeste Zagorka Stojanović, kod koje se kanila da provede ovu jesen u Rakarima. Milka Stojanović nosila je u sebi urođeni umetnički dar. Paralelno sa studijama svetske književnosti pohađala je operski studio u kojem je učila pevanje kod Zdenke Zikove, a usavršavala se i kod Zinke Kunc, zvezde Metropoliten opere, kao i kod profesora Di Luga iz milanske Skale. Debitovala je u ulozi Amelije u Verdijevom „Balu pod maskama”, kada je imala samo 22 godine. U Narodnom pozorištu u Beogradu nastupila je prvi put 1960. godine. Naredne sezone započela je svoju karijeru u Metropoliten operi u Njujorku, gde je delila svoje emocije sa publikom nekoliko narednih sezona.

U Narodnom pozorištu u Beogradu, kući koju je posebno volela, negovala je svoj kontakt sa publikom sve do 1993. godine. Otpevala je gotovo sve najznačajnije uloge repertoara dramskog soprana. U njenoj kući na Julinom brdu, koju je sa puno mašte opremala sa svojim suprugom, takođe operskim umetnikom Živanom Saramandićem, posebnu pažnju privlačila je unikatna kolekcija lutaka koje je donosila sa brojnih putovanja, od Egipta, Grčke, Španije, Nemačke, Rusije…

– Nimalo nije bilo jednostavno nositi na plećima takvu karijeru. Dešavalo se ponekad da za nedelju dana pevam u četiri različite zemlje. Pamtim sve svetske aerodrome, hotele, trgove... To je veoma usmeren život, a čovek opet želi i da živi. Ipak, ako postignete najviše u svojoj ljubavi, opredeljenju prema muzici, onda nemate osećaj da zakidate od života jer jednostavno: život se ispreplete sa muzikom i to je neodvojivo – pričala je za „Politiku” draga Milka Stojanović, koja je pevala sa najvećim pevačima sveta, među kojima su Franko Koreli, Mario del Monako, Bruno Prevedi, Nikolaj Geda, Fernando Korena, Plasido Domingo... Dobro je pamtila i operski debi Lučana Pavarotija. Bilo je to, kaže, na sceni njujorškog Metropolitena, kada je u operi „Boemi” Pavaroti nastupio upravo sa njom, a o čemu nam je često pričala u bašti svoga doma, gde je sa puno ljubavi čuvala uspomenu na svoga supruga Živana, sa kojim je provela 42 godine bračnog života.

Biti u braku, kazivala je Milka Stojanović, uopšte je delikatno jer dva ljudska bića treba da se prilagode jedno drugome, a to je u izvesnom smislu i gubitak identiteta. Brakovi, veze između ljudi, posebno umetnika, mogu da opstanu jedino ako su oboje istih vrednosti, ako nisu: onaj drugi uvek zavidi. Onda taj odnos ima nezdrave elemente i osuđen je na kratko trajanje. Ljudi koji su dostigli vrhunac u svojoj umetnosti veoma su jednostavni, ne zavide, nisu manipulativni.

Milka Stojanović otpevala je gotovo sve sa repertoara koji pripada dramskom sopranu. Ipak, operski stručnjaci smatrali su je verdijankom, jer je na najbolji način iskazivala kvalitet u njegovim operama. Tako u Verdijevoj kući, u Santa Agati, postoji knjiga u kojoj su zapisani najveći interpretatori Verdijevih dela. Pored Zinke Kunc, nalazi se i ime Milke Stojanović. Poseban izazov tokom karijere bila joj je opera „Travijata”. Kompleksna Verdijeva junakinja Violeta Valeri opsedala je kao ličnost. Reč je o ženi koja je obeležila jedno vreme, bila je miljenica Pariza, a doživela je tragičnu veliku ljubav koja se na kraju završila smrću. Ta skala emocija posebno je privlačila Milku Stojanović.

– Nije dovoljno samo pevati, imati dobar i lep glas koji može da iskaže sve što je autor napisao, nego je potrebno sagorevati u tome, živeti i poistovetiti se sa tom ličnošću. Ljudi obično broje godine, a ja mislim da mi samo prolazimo kroz vreme. Ako uspeš da održiš svoje biće, onda nemaš osećaj prolaznosti. U ovom vremenu održati pravu pripadnost umetnosti jako je teško. Uvek se govorilo: vreme diva je prošlo. Ne, vreme diva nije prošlo, dive se rađaju. Ljudi često krive okolnosti za ono što jesu, ja okolnosti ne priznajem, ako mi ne pogoduju: stvoriću ih. Bilo je i u mojoj karijeri padova, sumnji, nesigurnosti, ali je ljubav prema muzici, ta zvezda vodilja pobedila sve – govorila je Milka Stojanović, koja je započinjala dan „Politikom”.

– Ne mogu da zamislim dan bez „Politike”, koju redovno kupujem. Verni sam njen čitalac godinama. Mislim da je to naš najugledniji dnevni list, s tradicijom. Mnogi ljudi veruju onome što „Politika” beleži, u ovo vreme kada su vesti prilično iskonstruisane u najezdi tabloida koji kvare medijsku sliku – kazivala je Milka Stojanović, koja je važila i za osobu sa jakom liderskom notom.

– Život je uvek u pravu. Uvek sam se borila za istinu. Nikad nisam vezivala sebe za neke pripadnosti koje su mi mogle doneti velike koristi. Na primer, na Brionima mi je sedeći za istim stolom, sa vrhom tadašnje Jugoslavije, ponuđeno da dobijem Sedmojulsku nagradu. Odbila sam je rečima da sam ista i sa njom i bez nje. Rano sam ušla u svet umetnosti, tokom karijere imala mogućnost da spoznam sebe, postanem bolja, skromnija, i da na vreme uočim koliko smo svi mi samo čestice u tom toku umetnosti – pričala nam je Milka Stojanović, koja je volela da čita Mopasana, Bukovskog, Rilkea...

Datumi komemoracije i sahrane Milke Stojanović biće naknadno objavljeni.