Radost i uzbuđenje za celu porodicu

Prvi dan u školi je uspomena koja ne bledi. Nekome u sećanju ostane učiteljicino nasmejano lice, zapadne za oko nekome i devojčica u prvoj klupi koja ima najlepše kikice, broje se drugari iz vrtića, presabiraju utisci.... Ni roditelji, a ni deca nisu ravnodušni jer se otvara jedno novo značajno poglavlje u životu svih.

Ako ste roditelj prvaka, onda je polazak u školu dodatno „začinjen”. Tu se umešaju i osećanja, nade i očekivanja, bake i deke, tetke i strine. Pomešani su i uzbuđenje i trema.

Pedagog Dragana Ivković, koja ima dugogodišnje iskustvo u radu s decom školskog uzrasta, navodi da je sasvim normalno što su osećanja pomešana.

„Polazak u prvi razred i u srednju školu je inicijacija, ulazak u širu socijalnu sredinu, u svet odraslih i ove promene same po sebi nose uzbuđenje. Kada govorimo o razredima između, u skladu s razvojnim promenama i uzbuđenje se razlikuje. Često ove razvojne promene mogu da utiču na stres prilikom polaska u školu. Očekivanja od dece i sistem vrednosti, koji postoje u porodici, značajno utiču na uzbuđenje prilikom polaska u školu. Kada su ta očekivanja prevelika – snažno utiču na dete, onda i stres postaje veći”, ukazuje naša sagovornica.

Strah u vezi sa vršnjacima ili nešto drugo

Važno je, navodi Dragana Ivković, da roditelji budu svesni prvo svojih osećanja u vezi polaska svog deteta u školu. Oni treba da odgovore sebi da li polazak u školu njihovog deteta kod njih budi strahove, sećanja, nadanja, bol, ili nešto drugo.

„Nakon ovoga očekuje se da će roditelj biti znatno staloženiji i da će bolje prepoznati reakcije deteta i u skladu s tim i intervenisati. Ukoliko dete ispoljava prevelik strah u vezi polaska u školu, važno je znati da to deca ne rade zato što su bezobrazna, već s nečim ne mogu da se izbore. U tom slučaju bi bilo dobro konsultovati stručnjake. Ukoliko postoji strah koji je vezan za vršnjake, obavezno se prethodno konsultovati s odeljenskim starešinom i stručnom službom u školi, koji mogu dodatno rasvetliti situaciju i pomoći da se razluči da li je stvarno problem do neke druge dece ili do samog deteta i nekih njegovih procesa”, preporučuje naša sagovornica.

Ali, polasku u novu školsku godinu treba dati na važnosti, učiniti da to bude nešto posebno, napraviti svečanost. Da celu priču treba zašećeriti, mišljenja je i struka.

„Da, mislim da treba obeležavati ovaj trenutak. Na ovaj način detetu pokazujemo da nam je važno njegovo obrazovanje, da imamo određena očekivanja od njega i da je sposobno i spremno da ta očekivanja ispuni. Takođe, na ovaj način stavljamo školu u perspektivu važne institucije koju poštujemo, što se danas veoma izgubilo i afirmišemo obrazovanje kao značajnu vrednost društva”, kaže pedagog Dragana Ivković.

Polaskom u školu menjaju se navike, preslažu prioriteti. Prvih septembarskih dana se kupuje naveliko, umotavaju se sveske i oštre olovke. Kao decenijama unazad, mnogi će početak školske godine obeležiti u krugu šire i uže familije.

Jovana Milovanović navodi da ima pomešana osećanja: tu su radost i sreća što i Tara, uz starijeg brata Stefana, kreće u školsku avanturu, ali i očekivanja.

„Tara je toliko uzbuđena, da ni mi nismo ravnodušni, naravno. To bi bilo nemoguće, a meni je posebno zanimljivo što ona očekuje od škole veliku zabavu i igru. Zapravo, želi da bude školarac, jer jedva čeka da odraste, to je neko njeno objašnjenje, njoj najvažnije. Naravno, ne zna najjasnije šta je čeka u školi, mada ima starijeg brata i vidi šta on radi, ali je lepo što nema otpor, radoznala je i spremna”, kaže mama Jovana Milovanović za „Magazin”.

Izazovi i za roditelje

I njena „koleginica” Marina Mladenovski, koja opet u kući ima prvaka, kaže da joj se već u avgustu pričinjavalo da čuje školsko zvono.

„Bezbrižni period vrtića i igranja u parkiću zaseniće školsko zvono, produženi boravak, domaći zadaci. Slede novi izazovi i za decu i za nas roditelje. Kada đak prvak treba da zakorači u taj sasvim novi svet, treba svi da se potrudimo da mu olakšamo. Sa sinom Borisom često pričam o zanimljivim dogodovštinama iz perioda mog školovanja, o prijateljima i kumovima koje sam tamo stekla. To je za mene najvažnije, ali i da mu prenesem neke osnove ponašanja koje se od njega u školi očekuju”, priča naša sagovornica.

Poznati o školi i obrazovanju...

„Decu ne pripremamo u školama da budu pisci, niti ih pripremamo za to da bi čitali knjige, nego ih pripremamo za to da, pre svega, umeju da posmatraju, da dobro zapažaju, a drugo, da ono što vide i osećaju umeju precizno i efektno da ispričaju.”

Duško Radović.

„Obrazovanje, to je ono što ostane nakon što zaboravite sve što ste naučili u školi.”

Albert Ajnštajn

„Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet.”

Nelson Mandela.

Radni sto u dečjem svetu

Polazak u školu neki roditelji doživljavali su sa mnogo emocija, kao prekretnicu koja odvaja najbezbrižniju fazu detinjstva od one kada dete kreće svojim samostalnim putem. Ivana Nenadić, sada ponosna majka jednog gimnazijalca, seća se priprema za Nenadov polazak u osnovnu školu:

„Neposredno pred Nenadov polazak u školu preselili smo se u nov stan, sve smo sredili i unapred osmislili za njegov polazak u školu. I sve je zaista išlo kako treba, dok moj suprug nije u stan uneo radni sto. Tu sam se slomila. Dok je on sastavljao fioke i nogare, ja sam plakala u ćošku. Posle smo se smejali. Tada sam shvatila da naše dete više nije malo, da odlazi od nas u neku svoju prvu samostalnost, da ćemo rituale koje smo imali morati da menjamo i podredimo školskim obavezama”, kaže za „Magazin” Ivana Nenadić.

Pozitivan odnos prema školi

Realno je očekivati da deca budu uzbuđena prilikom polaska u školu, bilo koji razred da je u pitanju.

Pedagozi kažu da se na taj način razvija pozitivan odnos prema školi:

„Škola je kao važan činilac dečjeg života. Utiče na stavove i očekivanja koje dete ima od sebe. S druge strane, obaveze deteta postaju važne, njegova ličnost i ono što mu se dešava je važno i to se jasno detetu stavlja do znanja. Ovo dalje utiče na samopouzdanje deteta, odnos prema radu i životu uopšte. Samo je važno da očekivanja ne budu veća od onoga što dete može da postigne, da ne bi postala uzrok dečjeg straha i neprilagođenosti”, objašnjava Dragana Ivković.

Trema pred peti razred i srednju školu

Dragana Ivković podseća da je polazak u školu stresan ne samo za prvake nego i u prelaznim etapama (prilikom prelaska u peti razred i upisa u srednju školu), a kako deca rastu, tako je i stres roditelja manji. Kod dece je, navodi Ivković, obrnuto.

„Deca mlađeg školskog uzrasta nemaju strahove i predviđanja kao odrasli. Njihov stres je, uglavnom, u skladu sa stresom njihovih roditelja. Što su roditelji mirniji, to i mlađa deca mirnije doživljavaju polazak u školu. Ukoliko su roditelji nezainteresovani, isto je i sa decom, ako su uzbuđeni, onda to možemo očekivati i kod dece.

Deca starijih razreda, češće sedmog i osmog, znaju da ispolje anksioznost neposredno pre polaska u školu. Dok petaci ne znaju šta ih čeka i treba da se naviknu na predmetnu nastavu i veliki broj novih nastavnika, osmaci razmišljaju o upisu u srednju školu. Šestaci mirnije doživljavaju polazak, a kod sedmaka se najviše vidi prelaz iz jedne razvojne faze u drugu. Oni tada počinju da razmišljaju kao odrasli. Njima je sve uzbuđenje, pa i polazak u školu.”