Oživljena najstarija indijska legenda

Najstarija indijska legenda o šahu govori o visprenosti siromašnog seljaka na dvoru bogataša. Ne samo o umeću da izmisli igru koja će trajati mnogo duže od milenijuma, već i o vešto zatraženoj nagradi za svoje otkriće, uvijenoj u naivnu priču o dodavanju dvostruko više zrna žita na svako naredno od ukupno 64 polja. Zrno po zrno i geometrijska progresija postaje lekcija za dokonog vladara željnog nove zabave, jer toliko žita nema ni u Indiji, ni na celoj planeti.

Čekala je Indija mnogo stoleća da se vrhunski šah vrati u postojbinu, koju u raznim teorijama deli sa Persijom i Kinom, dočekala je u 20. veku usamljenog junaka Sultana Kana, a tek krajem 80-ih i prvog velemajstora. I ne bilo kakvog. Od dolaska petostrukog svetskog prvaka Višvanatana Ananda, broj nosilaca najviših titula u Indiji počeo je da se uveličava geometrijskom progresijom, kao u legendi. Sada su to u proseku po dvojica novih velemajstora svake godine.

Kao i Kinezima, koji su od početka devedesetih do ove godine uspeli da kompletiraju sve svetske titule u muškoj i ženskoj konkurenciji, Indijcima je dugo nedostajalo po nešto da se nametnu kao apsolutna velesila. Pre svega, nisu imali iza sebe moćnu federaciju kao Kina, a nemaju je ni sada, iako postepeno napreduje. Zatim, mnogi indijski talenti su nikli u siromaštvu, iz kojeg dugo ne može da se nađe izlaz.

Prvi iskorak su načinili u godinama kovida, kada su siromašniji radili na sebi više od imućnih. Na vrhu talasa, izdvojila su se trojica juniora, Domaradžu Gukeš, Ardžun Erigajsi i Ramešbabu Pragnananda, pa se zatim smenjivali u uzletima, ali zajedno jačali. Gukeš je već među desetoricom najboljih na svetu, a Pragnananda je naglo izronio iz senke na Svetskom kupu u Bakuu, kada je eliminisao drugog i trećeg na svetu, Karauanu i Nakamuru, a protiv nedostižnog Karlsena poklekao tek u doigravanju finala.

Zatim je Prag, kako ga na Zapadu svi zovu da ne bi lomili jezik, nastavio seriju uspeha u Diseldorfu, na Ekipnom prvenstvu sveta u ubrzanom šahu. Kada se vratio u rodni Čenaj, odakle je i njegov veliki učitelj Anand, dočekan je kraljevski, šetnjom gradom u otvorenom automobilu, da bi mu novinari prišli što bliže.

A, taj je dečak bio najsiromašniji od svih. Rastao je sa ocem fizičkim radnikom, koji je zbog povrede ostao bez posla. U šahu ne bi ostao da ga nije podržao i dalje anonimni građevinski preduzimač. I njega i njegovu sestru Vajšali, danas reprezentativku Indije.

U Bakuu mu je najveća podrška bila majka, deleći sa njim svaki trenutak radosti koja ju je preplavljivala. Stara legenda o visprenom siromašku zaživela je najlepšim sjajem.

U Indiji se šah i dalje igra i podržava srcem. Nepoznati darodavci omogućili su da sa gore pomenutim juniorima, u vreme kada su imali po 10-12 godina, rade Kramnik i Geljfand. Niko im nije nudio kule i gradove, samo rad i znanje.

Na drugom kraju sveta, Zapad se dosađuje i traži od šaha zabavu brzopoteznog spektakla. Fabijano Karuana je nedavno izjavio da je nivo klasičnog šaha u svetskom vrhu osetno pao kod svih onih koji su doskora bili pretplaćeni na superturnire. Magnus Karlsen je upravo okončao sudski spor sa Hansom Nimanom, koji je tražio ogromnu odštetu zbog insinuacije svetskog prvaka da je Amerikanac varao u toku igre. U tom poravnanju niko nije potpuno čist: ni bogata platforma Čes kom, koja je pozvala Nimana da se vrati, ni Karlsen, sa izjavom da ubuduće neće izbegavati partije sa Nimanom. Naravno – ni ovaj poslednji.

Na Istoku se nastavlja uspon, na Zapadu postepena degradacija klasičnih vrednosti drevne igre. Šta god da bude ishod, šah nastavlja da živi, seleći se sa jednog na drugi kraj sveta, bez zaustavljanja.