Jedna od godina za zaborav

Valjevo – Na tri i po, četiri hektara gajim sve sorte, imam i ranovaču i požečagu i stenlej... Ali, nažalost, ove godine nije bilo ni da pojedem svoju šljivu. Moj otac ima 85 godina i ne pamti godinu u kojoj nije bilo šljiva da se pojede... Godina – ne daj bože, ovakva više!

Tim rečima Dragan Đurđević, voćar iz sela Konjic kod Osečine, sažeto i slikovito opisuje ovu sezonu šljive u valjevskom kraju, sezonu u kojoj se ne zna da li je gori rod ili otkupna cena. Ulaganja su bila ogromna, nikakvog prihoda nema, velika šteta je na pomolu, ocenjuje Đurđević i dodaje da se, bez obzira na sve, na proleće šljivici ponovo moraju đubriti i sređivati, uz nadu da će biti bolje... Kad tako govori voćar iz okoline Osečine, srca Podgorine koja je sa milion stabala stožer šljivarske proizvodnje u valjevskom kraju, nije teško zaključiti da ove godine u Kolubarskom okrugu „plavog blaga” ili „plavog zlata” neće biti ni blizu proseka. Okupljaju se voćari, stručnjaci i gosti svakog poslednjeg vikenda u avgustu na tradicionalnom Sajmu šljive u Osečini, ali ove godine, nažalost, uglavnom su bili u prilici da muku podele...

Prema rečima Jovana Milinkovića, savetodavca za voćarstvo i vinogradarstvo u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi Valjevo, u poslednjih petnaestak godina ovo je jedan od najslabijih rodova šljive.

– Teško je proceniti, ali prinos se kreće oko 50 ili ispod 50 odsto normalnog roda. Hladno vreme u proleće, jako dugo cvetanje, pozni prolećni mrazevi doveli su do toga da zasadi koji se nalaze ispod 250 metara nadmorske visine i oni koji su preko 350 metara nadmorske visine, gotovo da nemaju šljiva uopšte. Jedino u toj visinskoj zoni od stotinak metara, između 250 i 350 metara nadmorske visine imamo rod koji je u nekim zasadima dobar, negde je prepolovljen zavisno od toga da li su zasadi okrenuti prema severu ili ne... Jedna od godina koja je baš za zaborav – tvrdi Milinković. Kvalitet plodova je, po njemu, jako dobar, kišovita vegetacija uz dosta sunčanih dana u poslednje vreme doprinela je da plodovi imaju dobru krupnoću, sadržaj suve materije raste iz dana u dan.

Proizvođači koji imaju kakav-takav rod nezadovoljni su prilično niskom otkupnom cenom koja se kreće oko 35 dinara, navodi Milinković. To je cena koja, dodaje, pokriva troškove ulaganja, ali jako malo ostaje da bi se uložilo u novu proizvodnu sezonu, da se primenjuje savremenija, puna agrotehnika.

Radovan Damnjanović iz Lopatnja kod Osečine gaji šljivu na tri i po hektara i najpre kaže da je ove godine slabo rodila, ali se brzo ispravlja:

– Nije slabo nego nikako! Ponela je kako treba, a posle toga su bile one kiše, ustoka i – smače! Ne pamti se ovakva godina. Nema šljive, ni trešanja nije bilo, nijedne voćke, sem malo jabuka. Sve je skinulo... Od suše nešto i ostane, ali kiša napravi čudo –priča Damnjanović. I na sve dodaje nisku otkupnu cenu šljive koja se, kako je naveo, kreće oko 30 dinara za kilogram. I to u godini u kojoj je šljiva izuzetno slabo rodila.

– Da je dobro rodila, otkupna cena ne bi bila ni 15 dinara. Možda je i bolje što nije rodila, da ne lomimo leđa – sa puno gorke ironije primećuje ovaj proizvođač.

Jovan Milinković, savetodavac u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi Valjevo, navodi da je, za razliku od valjevskog kraja, na jugu Srbije rod bio malo bolji, pa ovdašnji veći proizvođači suve šljive određene količine već „uvoze” odatle, jer su im neophodne i tako će podmiriti svoje potrebe. A ovo naše ovde, u valjevskom kraju, što je rodilo uglavnom će otići u preradu, za rakiju, konstatuje ovaj stručnjak. I dodaje da, iako je otkupna cena niska, proizvođači rakije ne pokazuju veliko interesovanje za otkup sirove šljive. Oni koji će je sušiti imaju bolju računicu, trebalo bi da se uklope u aktuelnu cenu, imajući u vidu da je za proizvodnju jednog kilograma suve potrebno četiri kilograma sirove šljive, kao i da će suvu prodavati po dva i više evra.

Virus uzima danak

Na području Kolubarskog upravnog okruga je oko 12.000 hektara pod šljivom, dakle, između četiri i pet miliona stabala, od toga oko milion je u Podgorini, navodi Jovan Milinković. On procenjuje da je od navedenog broja, produktivnih stabala oko dva u po do tri  miliona. Prosečan prinos se kreće oko četiri do pet tona po hektaru, mada ima zasada koji daju prinos i preko 20 tona. Najzastupljenije sorte su stenlej i čačanska lepotica koja je preuzela primat od čačanske rodne koja se više ne sadi, jer je virus šarke sa požegače prešao na nju... Virus uzima svoj danak, proizvođači više gotovo da ne sade čačansku rodnu koja je izuzetno kvalitetna sorta, konstatuje Milinković.