Zasadio šljivu savku kao zavet precima

Specijalno za „Politiku”

Gradiška – Na pustoj očevini i dedovini, u selu Jablanica, u podnožju planine Prosare, gde su od pamtiveka živeli brojni njegovi preci, Miroslav Vujić, mašinski inženjer, koji je pola veka na beogradskoj adresi, ovog proleća zasadio je šljivu savku. Zarekao se davno da će u zavičaj, kada oproleći, vratiti život i da će na proplanku poviše kuće, gde je u detinjstvu često trčkarao bos i maštao o srećnijem životu, ponovo vaskrsnuti šljiva.

„Moj deda Miloš Vujić, rudar u Zapadnoj Virdžiniji u Americi od 1912. do 1919. godine, čije fotografije iz američkog rudnika i nemačkog ropstva čuvam kao svetinju, dolarima je kupio ovo imanje. Želeo je da tu zauvek gori vatra, da se deca rađaju i šljive da cvetaju”, priča Miroslav Vujić.

Miloševe planove poremetio je Drugi svetski rat. Nemci i ustaše odveli su njegovu brojnu porodicu, braću, sestre, suprugu i decu u leto 1942. godine u logore NDH, Staru Gradišku i Jasenovac, a Miloša i najstarijeg sina Milana na prisilni rad u Nemačku. Nakon oslobođenja 1945. godine njih dvojica su peške stigla na zgarište u Jablanici. Putovali su tri meseca. Opet je Miloš Vujić sve morao iznova. Gradio je kuću i sadio šljive, jer se uz rakiju šljivovicu ovde slavi i tuguje, rađa i ispraća, dolazi i odlazi.

„Milošev sin, a moj otac Branko, koji je sa mojom majkom pobegao iz logorske žice, stekao je ovde svoju porodicu. Sa dedom je obnovio kuću i kućište. Zbog siromaštva i teškog života, svako od nas, moje sestre i brat, otišao je u svet, na škole, za poslom. Tako se dedovina i očevina ponovo ugasila”, priča Miroslav.

Sa suprugom Milkom, svojom ljubavi iz studentskih dana u Beogradu, poreklom iz okoline Sanskog Mosta, sve više vremena provodi u Jablanici.

„Dolazimo da naložimo vatru, a ovog proleća i da zasadimo šljivu. Prvo jednu, a posle, i više, celo brdo. Vatra se ugasi, kada krenemo za Beograd ali šljiva će živeti, kao i moje uspomene”, ističe Vujić.

Mesto u kojem je proveo detinjstvo ne može da zaboravi, setno priča Miroslav, dok jednom rukom pridržava sadnicu šljive, a drugom, rastresitom zemljom, zatrpava žile i koren: „Dolazim da bih prošao njivama i šumama, pored rečice, na kojoj sam, pomoću tikava naučio plivati. Ovde, i biljka i životinja, i priroda, sa mnom razgovaraju.”

Miroslav je svoju mladu šljivu, posvećenu precima i sinu Milošu kojem je nadenuo dedovo ime, prepoznao u stihovima Dobrice Erića. Izgovara ih naizust: „Putniče što ideš iz daljine sive, zapamti ovu poslovicu prostu. Kuća pred kojom ne cvetaju šljive ne nada se više ni suncu, ni gostu. Šljiva na bregu, šljiva u dolini, šljivov cvet po celoj mojoj dedovini. Pod šljivom ćilim tople ladovine gde listamo dane ko stare novine.”

Miroslav je aktivan i u Udruženju Kozarčana u Beogradu, gde sa zemljacima čuva tradiciju krajiških jedinica koje su u Drugom svetskom ratu učestvovale u oslobođenju glavnog grada.

„U oktobru 1944. godine poginula su 123 Kozarčanina koji su jurišali protiv Nemaca da bi najvećem srpskom gradu doneli slobodu. Na njihove spomenike, na Avali, svake godine, polažemo cveće i odajemo počast.”

Vrednostima oslobodilačkih tekovina, korenima predaka, mestu porekla, kao zavetu, Miroslav i njegova supruga Milka uče potomke.

„Sina Miloša i kćerku Valentinu, kojoj smo supruga i ja nadenuli ime po Ruskinji Valentini Tereškovoj, kosmonautu i prvoj ženi u svemiru, učimo da vole Kozaru, Prosaru, Jablanicu, da čuvaju i neguju svoje poreklo, svoje korene, da se nikada ne osuše, ne uvenu.”

Pored mlade sadnice šljive savke, koju je obilno zalio vodom sa bunara, kazao je: „A kada šljiva savka, čiji okus čuvam iz detinjstva, poraste, procveta i rod podari, želim da se moji unuci, u njenoj hladovini slade sočnim plodovima plave voćke i pričaju o svojim precima. I o meni.”