Marže i cene

Nisam stručnjak, nisam čak ni neko ko bi spreman bio da se upusti u ozbiljnu raspravu na temu sprečavanja monopola i zaštite konkurencije i potrošača. Ipak, inspiriše me nedavna konferencija za štampu predsednika republike na kojoj je najavio određena pojeftinjenja određenih proizvoda, posebno životnih namirnica, što iskren da budem ne pamtim kada se kod nas dogodilo da neko ko predstavlja državu izađe u javnost i najavi pad cena, jer odavno smo duboko zagazili u tržišnu privredu gde država čak i da hoće nema mnogo prava da se meša u visine cena.

Laički, jasno mi je da najvećim delom u maloprodajnim objektima gotovo svih naših lanaca cenu uglavnom diktiraju trgovci, posebno sa neretko suludo visokim maržama. Verujem da bi cene svakako bile manje kada bi i oni makar malkice suzbili svoju enormnu želju za profitom. Da se razumemo, nemam ništa protiv da svako u lancu zaradi, pa svakako i trgovac. Samo, ne mora to da bude baš do besvesti, posebno ne na namirnicama koje su životne ili proizvode koje svakodnevno upotrebljavamo. S tim u vezi, možda je neophodna promena zakona i da se u tom segmentu eventualno državi omogući da interveniše na tržištu tako što će imati pravo da trgovcu naredi smanjenje marže.

Čini mi se, opet se ograđujem, da to ne bi bilo mešanje u osnovne postulate tržišne privrede, jer ako je lako uočljivo da trgovac putem marže za neki proizvod ostvaruje na prodaji tog proizvoda enorman procenat zarade, sasvim je u redu da mu se kaže kako to nije uredu i da je dužan da je snizi kako bi proizvod pojeftinio. Nekako mi ne ide da trgovac zaradi iks puta više nego proizvođač i to jednostavno nije dobro.

Možda ne bi bilo loše razmisliti o tome da se Komisiji za zaštitu konkurencije pruže neka jača ovlašćenja, jer po onome šta oni danas rade mogli bismo da zaključimo da niko u Srbiji veze nema čemu oni služe. Ukoliko je neophodno da resorni ministar ide da moli trgovce da smanje cene, a da sama komisija nema ingerencije, niti resurse da iste privoli na to, onda dajte da ministarstvu vratimo ono što je nekada posedovalo i da ugasimo komisiju na koju država iz budžeta troši priličan novac, a od koje nema mnogo koristi. Jednostavno, negde mora da se preseče.

Inače, lično sam veliki pristalica tržišne privrede i da cenu proizvoda, njegovu ponudu i potražnju, reguliše samo tržište. Nisam do sada video bolji koncept. Međutim, u epohi koja je otpočela i koja će još dugo vladati, a koju će obeležiti žestoki sukobi za resurse, nemoguće je državu skroz isključiti iz regulacije tržišta. Samo po sebi to je koncept koji je utopistički, jer koji je smisao postojanja države, ako neki privrednik ili kompanija mogu da divljaju i da pelješe narod, a da država ne može da ih u tome ograniči. Dakle, država bi morala da vrati nekadašnje ingerencije, a to je da u određenom momentu, ako se primeti da trgovci preteruju i da dižu cene u nebesa da bi ostvarili enorman profit, što svakako izaziva haos i revolt u društvu, jednostavno može da ih ograniči, pa čak i da kazni drakonskom kaznom takvog trgovca kako bi mu stavila do znanja da tako nešto ne može da čini. Krizni periodi koji nastupaju u čovečanstvu, gde će tržišta sistematski nestajati i jagma za mnogim proizvodima dovoditi do toga da će države neke od tih proizvoda tretirati kao suvo zlato, ubiće bajkovite priče o slobodnoj trgovini, tržištu, slobodnom formiranju cena i besmislicama o potpunoj zabrani državnog intervencionizma. On se odavno svuda događa, pa čak i SAD koje slove za najjaču silu na svetu i kolevku slobodne trgovine. Jedno od rešenja je svakako što jača konkurencija, tako da svaki trgovinski lanac koji nam dođe, svaka fabrika, hotelski i ugostiteljski kompleks, sve to utiče da se pruži što kvalitetnija i što povoljnija ponuda prema potrošaču. Ipak, bez mogućnosti državne intervencije kada se sa cenama pretera, ubuduće se neće moći. Čisto laički da ovo konstatujem.

Narodni poslanik