Марже и цене

Нисам стручњак, нисам чак ни неко ко би спреман био да се упусти у озбиљну расправу на тему спречавања монопола и заштите конкуренције и потрошача. Ипак, инспирише ме недавна конференција за штампу председника републике на којој је најавио одређена појефтињења одређених производа, посебно животних намирница, што искрен да будем не памтим када се код нас догодило да неко ко представља државу изађе у јавност и најави пад цена, јер одавно смо дубоко загазили у тржишну привреду где држава чак и да хоће нема много права да се меша у висине цена.

Лаички, јасно ми је да највећим делом у малопродајним објектима готово свих наших ланаца цену углавном диктирају трговци, посебно са неретко сулудо високим маржама. Верујем да би цене свакако биле мање када би и они макар малкице сузбили своју енормну жељу за профитом. Да се разумемо, немам ништа против да свако у ланцу заради, па свакако и трговац. Само, не мора то да буде баш до бесвести, посебно не на намирницама које су животне или производе које свакодневно употребљавамо. С тим у вези, можда је неопходна промена закона и да се у том сегменту евентуално држави омогући да интервенише на тржишту тако што ће имати право да трговцу нареди смањење марже.

Чини ми се, опет се ограђујем, да то не би било мешање у основне постулате тржишне привреде, јер ако је лако уочљиво да трговац путем марже за неки производ остварује на продаји тог производа енорман проценат зараде, сасвим је у реду да му се каже како то није уреду и да је дужан да је снизи како би производ појефтинио. Некако ми не иде да трговац заради икс пута више него произвођач и то једноставно није добро.

Можда не би било лоше размислити о томе да се Комисији за заштиту конкуренције пруже нека јача овлашћења, јер по ономе шта они данас раде могли бисмо да закључимо да нико у Србији везе нема чему они служе. Уколико је неопходно да ресорни министар иде да моли трговце да смање цене, а да сама комисија нема ингеренције, нити ресурсе да исте приволи на то, онда дајте да министарству вратимо оно што је некада поседовало и да угасимо комисију на коју држава из буџета троши приличан новац, а од које нема много користи. Једноставно, негде мора да се пресече.

Иначе, лично сам велики присталица тржишне привреде и да цену производа, његову понуду и потражњу, регулише само тржиште. Нисам до сада видео бољи концепт. Међутим, у епохи која је отпочела и која ће још дуго владати, а коју ће обележити жестоки сукоби за ресурсе, немогуће је државу скроз искључити из регулације тржишта. Само по себи то је концепт који је утопистички, јер који је смисао постојања државе, ако неки привредник или компанија могу да дивљају и да пељеше народ, а да држава не може да их у томе ограничи. Дакле, држава би морала да врати некадашње ингеренције, а то је да у одређеном моменту, ако се примети да трговци претерују и да дижу цене у небеса да би остварили енорман профит, што свакако изазива хаос и револт у друштву, једноставно може да их ограничи, па чак и да казни драконском казном таквог трговца како би му ставила до знања да тако нешто не може да чини. Кризни периоди који наступају у човечанству, где ће тржишта систематски нестајати и јагма за многим производима доводити до тога да ће државе неке од тих производа третирати као суво злато, убиће бајковите приче о слободној трговини, тржишту, слободном формирању цена и бесмислицама о потпуној забрани државног интервенционизма. Он се одавно свуда догађа, па чак и САД које слове за најјачу силу на свету и колевку слободне трговине. Једно од решења је свакако што јача конкуренција, тако да сваки трговински ланац који нам дође, свака фабрика, хотелски и угоститељски комплекс, све то утиче да се пружи што квалитетнија и што повољнија понуда према потрошачу. Ипак, без могућности државне интервенције када се са ценама претера, убудуће се неће моћи. Чисто лаички да ово констатујем.

Народни посланик