O jednom pravu Srbije

Tri činjenice obeležile su proteklih 28 godina u dejtonskoj Bosni i Hercegovini (BiH). Jedna je ta da je BiH država, članica Ujedinjenih nacija, usled čega joj pripada neotuđivo pravo na državnu suverenost. A ta suverenost, kako propisuje član 2. Povelje UN, znači zabranu mešanja u unutrašnje poslove BiH kao države od strane bilo koga – zabrane koja jednako važi kako za UN i sve organe te organizacije, tako i za sve druge države.

Druga činjenica je da, dosledno tome, Povelja UN zabranjuje da se nad bilo kojom državom, pa i nad BiH, uspostavi protektorat (sistem starateljstva), jer je članom 78. Povelje UN izričito zabranjeno uspostavljanje takvog sistema nad bilo kojom državom članicom UN.

Najzad, treća činjenica je da je uprkos svim tim zabranama jasno propisanim Poveljom UN, kao najvišim pravnim aktom međunarodnog prava, svojevrsnim ustavom tog prava, kojem prema članu 103. Povelje UN ne smeju protivrečiti svi drugi akti, nad BiH ipak uspostavljen protektorat koji evo traje 28 godina. Svojevrsnu kulminaciju takvog protivpravnog odnosa prema državi članici UN doživeli smo početkom jula ove godine kada je Kristijan Šmit svoju volju nametnuo kao zakon, tačnije rečeno kao krivično delo u BiH, jer je rekao da će ići u zatvor od šest meseci do pet godina svako službeno ili odgovorno lice u institucijama BiH koje ne primeni odluku visokog predstavnika. Sve da je i visoki predstavnik, a nije, jer ga na tu funkciju može imenovati samo Savet bezbednosti UN, koji to nije učinio, Kristijan Šmit ne bi imao pravo da državi članici UN nameće svoju volju kao zakon jer to, kako smo videli, zabranjuje Povelja UN. Takvo nešto Povelja UN dozvoljava da se čini samo nad teritorijama koje nisu države nego su pod starateljstvom (protektoratom), u kom slučaju se onda, kako stoji u članu 81. Povelje UN, najpre zaključi sporazum o starateljstvu koji, piše u tom članu, „sadrži uslove pod kojima će se upravljati teritorijom pod starateljstvom i određuje vlast koja će vršiti upravu nad teritorijom pod starateljstvom”.

Verovali ili ne, ovakav sporazum postoji i nad BiH, a to su oni tzv. Bonski zaključci iz decembra 1997. godine, usvojeni od grupe država koje su sebe, bez ikakvog ovlašćenja u Povelji UN, Dejtonskom sporazumu ili bilo kom drugom izvoru međunarodnog prava, nazvale „Savetom za sprovođenje mira u BiH”. Tim zaključcima one su visokom predstavniku dale navodno „ovlašćenje”, kakvo mu nije dato, niti je moglo biti dato ni Dejtonskim sporazumom, jer to zabranjuje Povelja UN, da on u BiH može nametati svoju volju kao pravo i smenjivati bilo kog pojedinca. A to nije ništa drugo do sporazum tih država o njihovom starateljskom upravljanju nad BiH i određivanju visokog predstavnika kao vlasti koja će vršiti upravu u BiH, baš onako kako je propisano citiranim članom 81. Povelje UN.

Međutim, tu se javlja nepremostiva pravna prepreka koju zatičemo u već pomenutom članu 78. Povelje UN, u vidu zabrane da se sistem starateljstva ne sme uspostavljati nad državama članicama UN jer će se, kako stoji u članu 78, među državama „odnosi zasnivati na poštovanju načela suverene jednakosti”. Dakle, Bonskim zaključcima tzv. saveta za sprovođenje mira, koji po svojoj pravnoj prirodi nisu zaključci nego protivpravni sporazum o starateljstvu nad BiH, flagrantno je i teško povređena suverenost BiH, koja joj prema Povelji UN pripada kao državi članici UN. I ta povreda postoji u kontinuitetu sve do danas.

Zašto ukazujem na sve ovo? Činim to podstaknut jednom vešću od 25. avgusta ove godine, u kojoj se kaže da je u Generalnoj skupštini UN „na predlog Srbije usvojena rezolucija vezana za održivi razvoj, koja će se sprovoditi od 2024. do 2033. godine”. Lepa vest koja je, osim što je lepa i pozitivna za sve nas, važna i za problem protivpravnog stavljanja države BiH pod sistem starateljstva. Naime, jednako kao što je dala predlog Generalnoj skupštini UN za usvajanje navedene rezolucije, Srbija to može da učini i kada je reč o traženju savetodavnog mišljenja od strane Međunarodnog suda pravde o tome da li je, a očigledno je da nije, u skladu sa Poveljom UN da se nad BiH kao državom članicom UN upravlja od strane drugih država i visokog predstavnika kao da je BiH teritorija pod starateljstvom. Drugim rečima, Srbija ima pravo, samo ako hoće, da predloži Generalnoj skupštini UN usvajanje rezolucije kojom bi Generalna skupština UN zatražila savetodavno mišljenje od Međunarodnog suda pravde o tom pitanju. A Generalna skupština UN, na osnovu člana 96. Povelje UN, može da u svakom trenutku svojom rezolucijom zatraži od Međunarodnog suda pravde savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju, što znači i o pitanju pravno nedopustivog starateljskog upravljanja nad državom BiH od strane visokih predstavnika. To je pravo Srbije kao pravne naslednice SR Jugoslavije utemeljeno na članu 5. Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH. Tim članom SR Jugoslavija, odnosno Republika Srbija kao njena naslednica, preuzela je međunarodnu ugovornu obavezu da promoviše Ustav BiH, a to znači i da promoviše suverenost BiH propisanu tim ustavom, koji ni u jednom svom članu, uključujući i preambulu Ustava BiH, ne dozvoljava da visoki predstavnik i tzv. savet za primenu mira upravljaju nad BiH.

Dakle, Srbija ima pravo, samo ako želi, da u ispunjavanju te svoje međunarodne ugovorne obaveze preduzme korake na koje je ukazano ovim tekstom. Bio bi to snažan doprinos afirmaciji međunarodnog prava i zaštiti kako BiH, tako i Republike Srpske.

Savetnik srpskog člana Predsedništva BiH