Život u domu za stare

Moji sinovi poželeli su da im pišem o mom životu u domu za stare, gde teče već treća godina. Mlađi sin Vlada to je usmeno rekao, a Iva, stariji, i pisano izrazio. Svoje svedočanstvo delim i sa čitaocima „Politike”.

Odavno, protekom više meseci, Caki iz doma, iz kruga stalnog osoblja, najavi mogućnost da se povremeno, saglasno pravilima, nakratko (posle korone), uz pratnju, može izaći iz doma. On je glavni i jedini nabavljač u Domu, koji obezbeđuje život svih nas, ne samo kprisnika, već i svih drugih. To svakodnevno obavlja automobilom. U domu je brojno osoblje, na čelu s direktorom: saradnici – viša medicinska sestra, medicinsko osoblje i više „medicinki”, negovateljice, higijeničarke. Po potrebi i drugi. Tu je i socijalni radnik, obrazovani stručnjak za razne potrebe svih u domu, kao i glavni saradnik direktora – odgovorni administrator koji pomaže i deluje u okviru ovlašćenja direktora.

Svi mi – korisnici i osoblje – živimo u zajednici, deleći svoju sudbinu s drugima. Kako su uslovi za sve isti, takav je i naš život. A on je više zadat i nužan, a manje slobodan izbor. To znamo i tako se i osećamo.

Možda je namera mojih sinova da saznaju o životu svog oca u domu proizašla baš iz takve situacije. Posebno znajući kakav je njegov život bio u porodici od desetoro. A on, otac – sada je sam.

Raspad porodice zbog iznenadnog tragičnog odlaska supruge, majke, snahe, bake, na put bez povratka. Korona je uze. Oba sina s porodicama (osmoro) odoše u svet. Otac nije mogao izdržati sam.

Uz punu saglasnost, osami se u domu. Nije mogao da ostane u stanu u kojem se, s porodicom – svetinjom nad svetinjama – živelo, kućilo i stvaralo punih 55 godina.

Ode u dom, čekajući sudnji čas da se pridruži svojoj životnoj saputnici.

Dani dolaze i prolaze. Život u njima skoro je isti. Noći su duge. Spava se i sanja. Dani nikako da prođu. Druženja malo, posebno zbog prirode korisnika – starost, bolest. Često pomislim: spava se i jede. Malo je aktivnosti. Danju dominira ishrana: doručak, ručak, večera. Dve užine. Hrane je dovoljno i kvalitetna je.

Cvetno dvorište mami, po lepoti i prostranstvu. Ko se njime šeta? Samo pokretni. A takvih je malo. Na prste da se izbroje. Većina je nepokretna – u krevetu, u kolicima. O njima se neprekidno stara osoblje. Bez medicinskih sestara i negovateljica njihov život je nemoguć. Fizički i psihički. I danju i noću. U svako doba. Eventualna „šetnja” u kolicima. Ishrana bez pomoći – nemoguća. Borba za svakovrsno osposobljavanje je neprekidna. Uz obostranu želju i pomoć – ima rezultata. Napredak u osposobljavanju vidljiv je u izrazu zadovoljstva, posebno osmehom i zahvalnošću.

Samoća je prisutna skoro kod svakog. Nedostatak porodičnog života. Bolest svakovrsna. Prisutni su saznanje, iskustvo i svest da je, i pored teškoća, „domski život” ne samo nužan, već i pravi i neophodan izbor u starosti za nemoćne i bolesne, kako bi život u poznim godinama bio podnošljiviji.

Vratimo se povremenim izlascima iz doma. Želja prisutna i, uz određene uslove, ostvariva. Nakratko. Na nekoliko sati. A možda i duže.

I desi se i to – kratak izlaz iz Doma.

Caki, o kome već rekoh nekoliko reči, glavni je pobornik i organizator da neke od nas pokretnih izvede iz Doma.

Iako on to rado čini, zbog brojnih obaveza takvi „izleti” su retki. Sve potrebe, baš sve, on obezbeđuje. I to svaki dan. Konkretni izlasci su „uzgredni”. Tako beše i u mom slučaju.

Reče, neki dan, u prolazu, jer je uvek u žurbi: u petak koji prvi dođe idemo „na girice, naglasi. Poznata ugostiteljska radnja. Nije daleko.

I tako bi.

Auto brekće, za nepunih dvadesetak minuta stižemo. Deset sati. U hladovini uglednog lokala naručujemo girice. Naglašavamo: reš, slankaste. Piće.

Dok ne stigne narudžbina, razgledamo jezerce. Bistra voda, oko obale zelenilo, milina gledati.

Stižu girice, čitava kamara u velikom ovalu. Zar je moguće da ćemo nas dvojica sve ovo pojesti? Rumene se. A tek hleb... Somun, na parčiće isečen. Rumen kao ruža.

Hrskave i slankaste girice mame. Ne žurimo, uživamo jedući i pijuckamo. Više nismo u dilemi da ćemo sve „smazati” s izuzetnim apetitom i zadovoljstvom.

Tako je i bilo. Siti i raspoloženi zahvaljujemo i obećavamo da ćemo opet doći.

Vratismo se u Dom, osta nezaboravno sećanje.

Ljubomir Iv. Jović,
penzioner, raniji pravnik