Prilog javnoj raspravi o zakonu o lovu

Već pedeset godina sam lovac. Bez lovaca ne bi bilo plemenite divljači kod nas. Čovek kao najekspanzivnija vrsta promenio je stanište divljih životinja do te mere da one bez pomoći čoveka ne bi mogle da prežive. Armija od nekoliko stotina hiljada lovaca po najgorem nevremenu iznosi hranu za divljač, popravlja nadstrešnice da životinje imaju gde da se sklone od nevremena, iznosi im so, a leti obezbeđuje vodu. Lovci obaveštavaju nadležne organe u slučaju zadesnog masovnog trovanja divljači zbog podizanja ratarskih kultura. Obaveštavaju i nadležne veterinarske inspekcije u slučaju pojave neke zarazne bolesti.

Fazan je pre oko 200 godina uvezen u Evropu. Blagodareći lovcima, on ukrašava naša polja i čisti ih od insekata. I druga plemenita divljač, na primer srne i jeleni, zbog promenjenih uslova staništa mora se odgajati u zaštićenim uslovima. Ukoliko je ne bi odgajali u uslovima promenjenih staništa šakali, koji su danas u ekspanziji u celoj Evropi, vrlo brzo bi potamanili svu plemenitu divljač. A ona je i te kako važna za održavanje biljnog sveta, odnosno biodiverziteta u našoj zemlji.

Svaki lovac održava svoje oružje, inače ne bi mogao uspešno da lovi. Moral među lovcima je na zavidnoj visini. Na njihovim zabavama nema pucanja. Ukoliko se dva lovca posvađaju na javnom mestu policija im oduzima oružje na godinu ili dve. I ja se potpuno slažem s tom praksom.

Lovci jedini znaju svaki ćošak svog atara, što je značajno za bezbednost zemlje.

Svakome ko je stariji od 16 godina trebalo bi dozvoliti da učestvuje u lovu i drugim lovačkim aktivnostima. Tako se stvara podmladak ove značajne društvene aktivnosti, a oružje će nositi kad im to zakon dozvoli.

Molim uredništvo „Politike” da otvori svoje stranice za što širu diskusiju kako zakon o lovu, koji je u izradi, ne bi zaživeo bez učešća onih na koje se odnosi.

Dr Bogoljub Milosavljević Čampar,
neurohirurg, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji