Naši resursi, naše odluke

Svedoci smo tektonskih promena u svetskoj geopolitici i čini se da je rat u Ukrajini samo ubrzao procese koji su bili neminovni a koji idu ka definitvnom stvaranju multipolarnog sveta. S jedne strane SAD koje će još dugo imati lidersku globalnu poziciju, Evropa i ključni američki saveznici u istočnoj Aziji, a sa druge NR Kina i mnogobrojne političke i ekonomske regionalne inicijative strukturirane od država koje su zainteresovane za balansiranije međunarodne odnose i mogućnost vođenja samostalne politike.

Samit BRIKS-a u Južnoafričkoj Republici i odobrenje da novih šest zemalja postanu članice ove organizacije upravo govore o tome da većina zemalja na svetu želi da ima veći izbor geopolitičkih i geoekonomskih formata i integracija kako bi što bolje i kvalitetnije ostvarile interese svojih država i kako bi imali što veći prostor za saradnju na globalnom nivou bez geopolitičkih granica koje bi im bilo koja velika sila postavila.

Sigurno je da BRIKS ne može i neće ni moći da bude homogen kao Evropska unija i da njegove članice ne mogu imati odnos kao što ga imaju zemlje koje pripadaju Evroatlantskom svetu, ali svakako predstavlja izbor koji koliko vidimo nisu prenebregle ni velike i moćne zemlje koje imaju dobar odnos i sa SAD, kao što su Saudijska Arabija, UAE, Brazil, Argentina.

Naravno da ove globalne promene utiču na to da Srbija mora strateški da promišlja i projektuje svoju poziciju u budućnosti, što će biti veliki izazov dok god traje sukob u Ukrajini s obzirom na dnevne pritiske od naših ključnih političkih i ekonomskih partnera iz EU po pitanju usaglašavanja sa njihovom spoljnom politikom koja je trenutno usmerena na konflikt sa Ruskom Federacijom.

Zahvaljujući predsedniku Vučiću Srbija odoleva ovim pritiscima imajući u vidu da je ključni regionalni igrač i da je ozbiljan i pouzdan partner po pitanju održavanja stabilnosti u regionu.

Nema dileme da je budućnost Srbije punopravno članstvo u EU i jačanje veza sa Evroatlantskim svetom, posebno sa SAD koje u poslednjih nekoliko godina menjaju pristup i uvažavaju čini se i više nego Evropljani naše legitimne interese na KiM, ali i sjajne rezultate koje je Srbija napravila na ekonomskom i investicionom planu.

Ekonomija je ono što može i da sačuva nešto što odlikuje našu spoljnu politiku danas, a to je samostalnost i državotvorna politika koja isključivo vodi računa o našem nacionalnom interesu i interesu naših građana. U današnjim okolnostima voditi takvu politiku je ravno nemogućem, ali na terenu predsedniku Vučiću to uspeva, a sa druge strane naši građani osećaju veoma mali deo krize koja je pogodila čitavu Evropu.

Srbija danas ima šansu i da nastavi sa vođenjem samostalne politike, iskoristi sve resurse koje ima zarad stabilnosti i jake geopolitičke pozicije u budućnosti.

Treba otvoreno reći i da se svi sukobi i globalna previranja danas događaju zbog energenata i borbe za bolje pozicioniranje po pitanju novih tehnologija i energetske održivosti i bezbednosti.

Smatram da u tom smislu Srbija treba da se ugleda i da sarađuje tesno sa SAD po pitanju iskorišćavanja kritičnih minerala, stvaranja dobavljačkih lanaca i finalne proizvodnje najtraženijeg proizvoda na svetu, a to su litijumske baterije. Nevada, Arizona, Ajdaho, Minesota su savezne države kojima je federalna vlada obezbedila ogromne pakete podrške za istraživanje i kopanje litijuma i kobalta kako bi SAD što je pre moguće obezbedile samoodrživost u toj oblasti i kako bi mogli ravnopravno da se bore na tržištu sa Kinom. Po tom pitanju u SAD nema nikakvih dilema bez obzira na pripadnost političkoj partiji, ovo se smatra kao nepobitan deo borbe za odbranu nacionalnih interesa i nacionalne bezbednosti.

Nažalost, Srbija je stavila van snage prostorni plan za izgradnju rudnika litijuma, što već nanosi ogromnu štetu ne samo našoj privredi i našim građanima već drastično slabi i našu geopolitičku poziciju. Čak i da naša vlada suspenduje svoju odluku i hrabro nastupi u ime ogromne većine građana, trebaće nam četiri-pet godina da projekat zaživi i da prve baterija izađu iz fabrika koje bi bile stacionirane u Srbiji. Za to vreme će sve više i više baterija biti potrebno „Stelantisu”, ali svim evropskim i svetskim fabrikama. Vrlo brzo bi u Srbiji mogli da vidimo „Mercedes”, „General motors” i druge šampione automobilske industrije.

Mađarska koja uopše i nema litijum prihoduje sedam milijardi evra od fabrike baterija, a dok mi oklevamo, fabrike će nići tamo gde prirodno litijuma ima ‒ Bolivija, Čile, Nemačka, Češka, Portugalija, Austrija, Španija i nekoliko drugih zemalja koje možemo da nabrojimo na prste dve ruke, svi ostali moraju da uvoze ili da upravo investiraju u tim zemljama kako bi mogli da kupe litijumske baterije.

Američke kompanije su puno novca uložile u naučnoistraživačke centre po pitanju litijuma, u njegove eksploatacije i to se pokazalo kao dobra forma komunikacije sa društvenom zajednicom koja jako dobro tamo razume koliko su ti projekti važni za državu i njenu budućnost. Siguran sam da je to dobar model i za Srbiju i da većina građana želi stabilnost, radna mesta, izvesnu budućnost i što je najvažnije jaku Srbiju. Siguran sam i da vlada sa Anom Brnabić na čelu ima snage za hrabre poteze kao i do sada uz podršku predsednika Vučića, koji je pokazao da Srbija može da bude pobednička zemlja.

Litijum, fabrike baterija i električnih automobila prilika su i osnov da Srbija trajno učvrsti i svoju geopolitičku poziciju i zaštititi svoje vitalne nacionalne interese.

Američko ministarstvo finansija je izjednačilo fri trejd agriment koje Amerika ima sa dvadesetak država u svetu, sa „Kritikal mineral agrimentom”, koji je naša jedinstvena šansa da postanemo ključni strateški partner ove zemlje u ovom delu Evrope ne samo u oblasti energetike već politički, bezbednosni i ekonomski partner broj jedan, što bi donelo ogromne benefite našim građanima i našoj državi i samoj spoljnopolitičkoj doktrini predsednika Vučića, koja se oslanja na sopstvene resurse i razvoj i insistira na nezavisnosti i samostalnosti u donošenju odluka.

Nikada više ne smemo dozvoliti da nam lažni levičari, zeleni, eko-ustanici i džihadisti a ustvari samo ljudi koji za velike honorare i grantove, rade u korist drugih država i njihovih interesa. Stvari moramo da nazovemo pravim imenom, ili jaka Srbija ili oni koji bi da nas vrate u period kada su nam razni sizereni sa strane birali kako ćemo da živimo i kako ćemo da gradimo sopstvenu budućnost.

Predsednik Kongresa srpsko-američkog prijateljstva i predsednik UO Instituta za održivi razvoj i prosperitet

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista