Наши ресурси, наше одлуке

Сведоци смо тектонских промена у светској геополитици и чини се да је рат у Украјини само убрзао процесе који су били неминовни а који иду ка дефинитвном стварању мултиполарног света. С једне стране САД које ће још дуго имати лидерску глобалну позицију, Европа и кључни амерички савезници у источној Азији, а са друге НР Кина и многобројне политичке и економске регионалне иницијативе структуриране од држава које су заинтересоване за балансираније међународне односе и могућност вођења самосталне политике.

Самит БРИКС-а у Јужноафричкој Републици и одобрење да нових шест земаља постану чланице ове организације управо говоре о томе да већина земаља на свету жели да има већи избор геополитичких и геоекономских формата и интеграција како би што боље и квалитетније оствариле интересе својих држава и како би имали што већи простор за сарадњу на глобалном нивоу без геополитичких граница које би им било која велика сила поставила.

Сигурно је да БРИКС не може и неће ни моћи да буде хомоген као Европска унија и да његове чланице не могу имати однос као што га имају земље које припадају Евроатлантском свету, али свакако представља избор који колико видимо нису пренебрегле ни велике и моћне земље које имају добар однос и са САД, као што су Саудијска Арабија, УАЕ, Бразил, Аргентина.

Наравно да ове глобалне промене утичу на то да Србија мора стратешки да промишља и пројектује своју позицију у будућности, што ће бити велики изазов док год траје сукоб у Украјини с обзиром на дневне притиске од наших кључних политичких и економских партнера из ЕУ по питању усаглашавања са њиховом спољном политиком која је тренутно усмерена на конфликт са Руском Федерацијом.

Захваљујући председнику Вучићу Србија одолева овим притисцима имајући у виду да је кључни регионални играч и да је озбиљан и поуздан партнер по питању одржавања стабилности у региону.

Нема дилеме да је будућност Србије пуноправно чланство у ЕУ и јачање веза са Евроатлантским светом, посебно са САД које у последњих неколико година мењају приступ и уважавају чини се и више него Европљани наше легитимне интересе на КиМ, али и сјајне резултате које је Србија направила на економском и инвестиционом плану.

Економија је оно што може и да сачува нешто што одликује нашу спољну политику данас, а то је самосталност и државотворна политика која искључиво води рачуна о нашем националном интересу и интересу наших грађана. У данашњим околностима водити такву политику је равно немогућем, али на терену председнику Вучићу то успева, а са друге стране наши грађани осећају веома мали део кризе која је погодила читаву Европу.

Србија данас има шансу и да настави са вођењем самосталне политике, искористи све ресурсе које има зарад стабилности и јаке геополитичке позиције у будућности.

Треба отворено рећи и да се сви сукоби и глобална превирања данас догађају због енергената и борбе за боље позиционирање по питању нових технологија и енергетске одрживости и безбедности.

Сматрам да у том смислу Србија треба да се угледа и да сарађује тесно са САД по питању искоришћавања критичних минерала, стварања добављачких ланаца и финалне производње најтраженијег производа на свету, а то су литијумске батерије. Невада, Аризона, Ајдахо, Минесота су савезне државе којима је федерална влада обезбедила огромне пакете подршке за истраживање и копање литијума и кобалта како би САД што је пре могуће обезбедиле самоодрживост у тој области и како би могли равноправно да се боре на тржишту са Кином. По том питању у САД нема никаквих дилема без обзира на припадност политичкој партији, ово се сматра као непобитан део борбе за одбрану националних интереса и националне безбедности.

Нажалост, Србија је ставила ван снаге просторни план за изградњу рудника литијума, што већ наноси огромну штету не само нашој привреди и нашим грађанима већ драстично слаби и нашу геополитичку позицију. Чак и да наша влада суспендује своју одлуку и храбро наступи у име огромне већине грађана, требаће нам четири-пет година да пројекат заживи и да прве батерија изађу из фабрика које би биле стациониране у Србији. За то време ће све више и више батерија бити потребно „Стелантису”, али свим европским и светским фабрикама. Врло брзо би у Србији могли да видимо „Мерцедес”, „Генерал моторс” и друге шампионе аутомобилске индустрије.

Мађарска која уопше и нема литијум приходује седам милијарди евра од фабрике батерија, а док ми оклевамо, фабрике ће нићи тамо где природно литијума има ‒ Боливија, Чиле, Немачка, Чешка, Португалија, Аустрија, Шпанија и неколико других земаља које можемо да набројимо на прсте две руке, сви остали морају да увозе или да управо инвестирају у тим земљама како би могли да купе литијумске батерије.

Америчке компаније су пуно новца уложиле у научноистраживачке центре по питању литијума, у његове експлоатације и то се показало као добра форма комуникације са друштвеном заједницом која јако добро тамо разуме колико су ти пројекти важни за државу и њену будућност. Сигуран сам да је то добар модел и за Србију и да већина грађана жели стабилност, радна места, извесну будућност и што је најважније јаку Србију. Сигуран сам и да влада са Аном Брнабић на челу има снаге за храбре потезе као и до сада уз подршку председника Вучића, који је показао да Србија може да буде победничка земља.

Литијум, фабрике батерија и електричних аутомобила прилика су и основ да Србија трајно учврсти и своју геополитичку позицију и заштитити своје виталне националне интересе.

Америчко министарство финансија је изједначило фри трејд агримент које Америка има са двадесетак држава у свету, са „Критикал минерал агриментом”, који је наша јединствена шанса да постанемо кључни стратешки партнер ове земље у овом делу Европе не само у области енергетике већ политички, безбедносни и економски партнер број један, што би донело огромне бенефите нашим грађанима и нашој држави и самој спољнополитичкој доктрини председника Вучића, која се ослања на сопствене ресурсе и развој и инсистира на независности и самосталности у доношењу одлука.

Никада више не смемо дозволити да нам лажни левичари, зелени, еко-устаници и џихадисти а уствари само људи који за велике хонораре и грантове, раде у корист других држава и њихових интереса. Ствари морамо да назовемо правим именом, или јака Србија или они који би да нас врате у период када су нам разни сизерени са стране бирали како ћемо да живимо и како ћемо да градимо сопствену будућност.

Председник Конгреса српско-америчког пријатељства и председник УО Института за одрживи развој и просперитет

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa