Rusija opet ključni igrač

Pre tačno sto godina Austrija je anektirala Bosnu i Hercegovinu. Bečka otimačina predstavljala je kulminaciju odluka „velikih sila” donetih na Berlinskom kongresu u leto 1878. Nemački kancelar Oto fon Bizmark pozvao je velike evropske sile da zajedno povrate teritorije koje je Rusija osvojila u rusko-turskom ratu i tako podupru nakrunjeno Otomansko carstvo. Kao posledica toga, velike sile su odlučile da je neophodno da preurede Balkan. Priznali su nezavisnost Srbije, Crne Gore i Rumunije i dali Austriji bezmalo odrešene ruke za zapadni Balkan.

Period između austrijskog anektiranja Bosne i izbijanja Prvog svetskog rata 1914. bio je vreme konfuzije, sukoba i reorganizacije. Iako je Srbija bila blisko umešana u događaje tokom ovih šest kratkih godina pre Prvog svetskog rata i preuzela je kontrolu nad Kosovom, interesi velikih sila uvek su na kraju bili presudni u određivanju strukture i organizacije političkih zajednica i iscrtavanju granica na Balkanu. Iako su posle oba svetska rata stvorene veće, nezavisne Jugoslavije, interesi i mešanje velikih sila nikada nisu nestali. Samo je tokom Titovih godina, posebno posle raskida Beograda sa Staljinom 1948, Jugoslavija osvojila znatnu meru stvarne nezavisnosti i bila je zapravo u mogućnosti da za vreme hladnog rata izigrava istok u odnosu na Zapad.

Međutim, posle Titove smrti 1980. njegov sistem je počeo da se osipa gotovo odmah. Kada se posmatra u istorijskom kontekstu, Titov sistem je zapravo predstavljao odstupanje. Čim se taj sistem raspao na samom početku devedesetih, ponovo se pojavio za balkansku istoriju karakterističniji obrazac: velike sile i njihovi interesi opet su postali najvažniji određujući faktor u izgradnji političke zajednice i iscrtavanju granica i ta realnost traje dodanas. Svakako, taj kontekst se promenio. Iako više nije bilo velikih evropskih imperija, Francuska, Britanija i Nemačka i dalje igraju važnu ulogu na Balkanu. Važnije je, međutim, to što su se među njih umešale Sjedinjene Države, a, samo u poslednje dve godine, vaskrsla Rusija je još jednom postala ključni igrač. Tradicija po kojoj je Austrija pripojila Bosnu pre sto godina opet je „živa i zdrava” – velike sile opet „obuzdavaju” Balkan zbog sopstvenih ciljeva i ćefova.

Shodno tome, danas velike sile ne samo da manipulišu politikom na Balkanu, one guše razvoj domaće političke scene. I, još važnije, kontrola velikih sila je doprinela nastanku klase političkog „rukovodstva” koja prečesto zavisi i čak je potčinjena „vicekraljevima” izvan Balkana – uglavnom iz zapadnih sila. Međutim, uticaj velikih sila nije ograničen na balkansku političku elitu. Veoma često i među „običnim” narodom na Balkanu postoji osećaj da oni sami nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim političkim sudbinama, da moraju da se slože s onim što velike sile odluče da je za njih najbolje. Posledica toga su zakržljali politički sistemi na Balkanu, gde su mnogi lideri i njihovi sledbenici toliko ograničeni kontrolom velikih sila da veruju da imaju malo izbora i slabu kontrolu nad svojim sudbinama. Iako je šteta naneta političkom razvoju na Balkanu velika, psihološka šteta je verovatno još i veća.

Mada je dominacija velikih sila vidljiva u mnogim delovima Balkana, najočiglednije i najkritičnije se trenutno manifestuje u Srbiji, na Kosovu i u Bosni. Političko rukovodstvo u Srbiji je nepotrebno zaglavljeno između onih koji veruju da je spas zemlje vezan za Zapad, posebno za NATO i EU, i onih koji su otvoreni za šire saveze, nezavisno od toga da li su oni na istoku ili na zapadu. Pitanje budućnosti Srbije se definiše više kroz strah od zapadnog odbijanja nego kroz razumevanje koji su nacionalni interesi Srbije i kako se oni najbolje mogu ostvariti. Budućnost Srbije neće biti sigurna dok se ovaj problem ne bude rešio.

Na Kosovu, Zapad se nametnuo srpskoj i albanskoj strani kroz Ahtisarijev plan. Velike sile su jednostavno pretpostavile da će dve strane lako prihvatiti rešenje kad ga one bude saopštile. Iako srpska strana zvanično nije prihvatila rešenje koje je nametnuo Zapad, Beograd nije uradio ništa značajno da se pomeri dalje od tog plana. Bez volje Beograda se suoči sa činjenicom da je malo verovatno da će Srbija povratiti Kosovo, male su šanse da će Srbija biti u stanju da krene napred. Da bi rešila ovo pitanje, Srbija će morati da bude spremna na podelu pokrajine i da snažno deluje u tom pravcu.

Konačno, u Bosni je zatvoren krug. Baš kao i 1908, zapadne sile su utvrdile kakva će biti Bosna. Zapad i dalje čvrsto insistira da bosanska država mora postojati bez obzira na to da li građani Republike Srpske žele da budu deo Bosne ili ne žele. Jasno je da bi Srbi više voleli drugačiju političku realnost, ali im se čini da je sva moć u rukama Zapada, pa deluje gotovo nemoguće ostvariti drugačije rešenje bosanskog pitanja. I opet, ovo pitanje neće biti rešeno dok Srbija i Srbi u Republici Srpskoj ne budu shvatili da je moć Zapada uglavnom retorička i da onda odluče šta žele i odbrane svoje interese inteligentno i odlučno. Naročito Beograd i Banjaluka moraju da ustanove da li postoji veza između Kosova i Bosne i kakva bi trebalo da bude da veza.

U konačnoj analizi, zemlje Balkana moraju da shvate da ovo nije 1908, da granice nisu svete, da moć Zapada nije impresivna kao što je nekada bila, da su u dobroj poziciji da gledaju svoje interese i da ne bi trebalo da dobrovoljno podlegnu spoljnim pritiscima.

Autor je profesor na Nacionalnom univerzitetu za odbranu u Vašingtonu

(Stavovi izneti u ovom članku  su samo njegovi.)