Русија опет кључни играч

Пре тачно сто година Аустрија је анектирала Босну и Херцеговину. Бечка отимачина представљала је кулминацију одлука „великих сила” донетих на Берлинском конгресу у лето 1878. Немачки канцелар Ото фон Бизмарк позвао је велике европске силе да заједно поврате територије које је Русија освојила у руско-турском рату и тако подупру накруњено Отоманско царство. Као последица тога, велике силе су одлучиле да је неопходно да преуреде Балкан. Признали су независност Србије, Црне Горе и Румуније и дали Аустрији безмало одрешене руке за западни Балкан.

Период између аустријског анектирања Босне и избијања Првог светског рата 1914. био је време конфузије, сукоба и реорганизације. Иако је Србија била блиско умешана у догађаје током ових шест кратких година пре Првог светског рата и преузела је контролу над Косовом, интереси великих сила увек су на крају били пресудни у одређивању структуре и организације политичких заједница и исцртавању граница на Балкану. Иако су после оба светска рата створене веће, независне Југославије, интереси и мешање великих сила никада нису нестали. Само је током Титових година, посебно после раскида Београда са Стаљином 1948, Југославија освојила знатну меру стварне независности и била је заправо у могућности да за време хладног рата изиграва исток у односу на Запад.

Међутим, после Титове смрти 1980. његов систем је почео да се осипа готово одмах. Када се посматра у историјском контексту, Титов систем је заправо представљао одступање. Чим се тај систем распао на самом почетку деведесетих, поново се појавио за балканску историју карактеристичнији образац: велике силе и њихови интереси опет су постали најважнији одређујући фактор у изградњи политичке заједнице и исцртавању граница и та реалност траје доданас. Свакако, тај контекст се променио. Иако више није било великих европских империја, Француска, Британија и Немачка и даље играју важну улогу на Балкану. Важније је, међутим, то што су се међу њих умешале Сједињене Државе, а, само у последње две године, васкрсла Русија је још једном постала кључни играч. Традиција по којој је Аустрија припојила Босну пре сто година опет је „жива и здрава” – велике силе опет „обуздавају” Балкан због сопствених циљева и ћефова.

Сходно томе, данас велике силе не само да манипулишу политиком на Балкану, оне гуше развој домаће политичке сцене. И, још важније, контрола великих сила је допринела настанку класе политичког „руководства” која пречесто зависи и чак је потчињена „вицекраљевима” изван Балкана – углавном из западних сила. Међутим, утицај великих сила није ограничен на балканску политичку елиту. Веома често и међу „обичним” народом на Балкану постоји осећај да они сами немају много контроле над сопственим политичким судбинама, да морају да се сложе с оним што велике силе одлуче да је за њих најбоље. Последица тога су закржљали политички системи на Балкану, где су многи лидери и њихови следбеници толико ограничени контролом великих сила да верују да имају мало избора и слабу контролу над својим судбинама. Иако је штета нанета политичком развоју на Балкану велика, психолошка штета је вероватно још и већа.

Мада је доминација великих сила видљива у многим деловима Балкана, најочигледније и најкритичније се тренутно манифестује у Србији, на Косову и у Босни. Политичко руководство у Србији је непотребно заглављено између оних који верују да је спас земље везан за Запад, посебно за НАТО и ЕУ, и оних који су отворени за шире савезе, независно од тога да ли су они на истоку или на западу. Питање будућности Србије се дефинише више кроз страх од западног одбијања него кроз разумевање који су национални интереси Србије и како се они најбоље могу остварити. Будућност Србије неће бити сигурна док се овај проблем не буде решио.

На Косову, Запад се наметнуо српској и албанској страни кроз Ахтисаријев план. Велике силе су једноставно претпоставиле да ће две стране лако прихватити решење кад га оне буде саопштиле. Иако српска страна званично није прихватила решење које је наметнуо Запад, Београд није урадио ништа значајно да се помери даље од тог плана. Без воље Београда се суочи са чињеницом да је мало вероватно да ће Србија повратити Косово, мале су шансе да ће Србија бити у стању да крене напред. Да би решила ово питање, Србија ће морати да буде спремна на поделу покрајине и да снажно делује у том правцу.

Коначно, у Босни је затворен круг. Баш као и 1908, западне силе су утврдиле каква ће бити Босна. Запад и даље чврсто инсистира да босанска држава мора постојати без обзира на то да ли грађани Републике Српске желе да буду део Босне или не желе. Јасно је да би Срби више волели другачију политичку реалност, али им се чини да је сва моћ у рукама Запада, па делује готово немогуће остварити другачије решење босанског питања. И опет, ово питање неће бити решено док Србија и Срби у Републици Српској не буду схватили да је моћ Запада углавном реторичка и да онда одлуче шта желе и одбране своје интересе интелигентно и одлучно. Нарочито Београд и Бањалука морају да установе да ли постоји веза између Косова и Босне и каква би требало да буде да веза.

У коначној анализи, земље Балкана морају да схвате да ово није 1908, да границе нису свете, да моћ Запада није импресивна као што је некада била, да су у доброј позицији да гледају своје интересе и да не би требало да добровољно подлегну спољним притисцима.

Аутор је професор на Националном универзитету за одбрану у Вашингтону

(Ставови изнети у овом чланку  су само његови.)