Anđeo osvetnik

Nedavno objavljeni podaci FBI o tome kako se u SAD svake 22 sekunde dogodi jedno krivično delo, sasvim zgodno idu naruku filmu "Neustrašiva" (u originalu: "The Brave One") irskog reditelja Nila Džordana. Ovaj krimi-triler još jedna je od mogućih priča iz realnog života američkog - danonoćno pulsirajućeg grada, u ovom slučaju Njujorka u kojem, za razliku od policijske birokratije, zločin nikada ne spava.
Uvaženoj voditeljki popularne radio-emisije Eriki Bejn, život će se preokrenuti u jednoj noći. Šetajući Central parkom biva brutalno pretučena, njen verenik ubijen, a obesni pljačkaši-ubice nedostupni prezaposlenoj policiji. Traumatično iskustvo sasvim će promeniti žrtvu, čiji je do juče naizgled lagodan i bezbedan život, survan iznenada u provaliju. Kupovinom pištolja zarad lične zaštite i osećaja sigurnosti, nesvesno će otvoriti vrata pakla, ući u začarani krug zločina i postati anđeo tame i osvete.

Zločin počinjen u ime pravde ili kao hladno servirana osveta, podvojenost ličnosti zločinca koji je najčešće prethodno i sam bio žrtva, tonovi unutrašnjeg duhovnog i spoljašnjeg fizičkog mraka, atmosfera teskobe i straha, za Džordana su dobro poznati i već temeljno istraženi tereni. Recimo, u majstorskim filmovima "Igri plakanja" i "Doručak na Plutonu". Ali, za razliku od ovih filmova za koje je sam pisao scenarija i tako omogućio da se priče smeste u mnogo ozbiljnije i dublje okvire, da zadiru i u korene društvenog nasilja i u psihologiju muške i ženske strane jedne iste ličnosti, u slučaju "Neustrašive", Džordan je očigledno unapred bio omeđen tuđim scenarijem (Roderik Tejlor i Sintija Mort). Rezultat toga je prilično plošna, preduga, mada ne i posve neinteresantna priča o žrtvi koja preuzima pravdu u svoje ruke i o moralnoj dilemi sadržanoj u pitanju da li pojedinac ima pravo da na sebe preuzme ulogu Boga.

Džordan je do sada u karijeri pred sobom imao izazovnije materijale nego što je ovaj prenaduvani triler o moralnim posrnućima, urbanom životu na oprezu, i junakinji koja će citirati D. H. Lorensa ("Esencija američke duše je tvrdoća, izolovanje, stoicizam i ubilaštvo, još se nije istopila...") i Emili Dikinson ("Zato što nisam mogla da se zaustavim pred smrću..."), i zapitati se "da li nas je debakl u Iraku naučio tome".

Zato je vešto, mada ne i originalno, maksimalno iskoristio potencijale Džodi Foster, glumice koja je tokom čitave karijere u ulogama žrtve sa čeličnom pesnicom (pištoljem). Erika Bejn Fosterove u "Neustrašivoj" sazdana je od već viđenog u "Taksisti", "Kad jaganjci utihnu", u "Optuženoj", "Sobi za paniku" ili "Planu letenja". Ono što nije viđeno je način na koji ju je kroz koridore tame i mraka vodio Džordan, akcentujući njenu sićušnu figuru i krhke ruke u trenucima otvaranja ponora besa i ljutnje, kada se njena ranjivost pretvara u svirepost.

Mračnoj i atmosferi potištenosti Njujorka, koji podseća na Betmenov Gotam, znatno je doprinela fotografija snimatelja Filipa Ruseloa, scenografija Roberta Guere i muzika Darija Marinelija. No, ni to u sveukupnom utisku nije mnogo pomoglo da žanr koji je odavno iscrpio svoje mogućnosti, i koji je već duže na umoru, bar na trenutak oživi.