Dobri i loši policajci na Kosovu

Nema sumnje da Srbi na KiM žive u stalnom egzistencijalnom strahu i da njihova svakodnevica od kako mir i red sprovode tzv.. kosovske bezbednosne snage na severu nije normalna. Bez obzira na to da li su podvrgnuti napadima i maltretiranju od strane „civila” ili akcijama policije, oni su stalno pod stresom i tenzijom koja ih čini podložnim različitim vrstama manipulacija i reakcijama koje slede nakon što kap prelije čašu. Time se, ipak, ne može objasniti činjenica da se baš u trenutku kada je Kurti bio u političkom nokdaunu okupila grupa od tridesetak srpskih „branilaca” koju je na delu zateklo i opkolilo par stotina kosovskih policajaca. Razmena vatre koja je potom usledila odnela je više života nego što je tog dana poginulo ljudi u ratu u Ukrajini. Sve to je vratilo u život Albina Kurtija i istovremeno dobrano oštetilo filigranski političko tkanje koji je poslednjih meseci vezao Aleksandar Vučić.

Postavlja se pitanje ko je imao motiv da do krvoprolića dođe? Pre svih, svakako Kurti čija je politika svršenog čina bila pred slomom, a on sam pod snažnim pritiskom evropskih i američkih pregovarača. Malo je, međutim, verovatno da je on sam imao snage da izvede ovakvu akciju.

Zato, treba imati u vidu da su i ti pregovarači ‒ posebno Eskobar i Šole, poslednjih meseci bili pod snažnim pritiscima kreatora balkanske politike iz devedesetih. Oni su ih kritikovali za navodno popustljiv stav prema Beogradu. Njihovi protivnici koji su u velikoj meri doprineli požaru koji je devedesetih zahvatio Balkan, nemaju političke instrumente, politički istaknute pojedince, ali su, bez svake sumnje, zadržali značajan uticaj u dubinama američke države i stalno se trudili da „osveste” predsednika Bajdena. U svojim sve češćim javnim nastupima oni su pozivali na promenu američke politike prema Beogradu, ali zbog neutemeljenosti svojih spekulacija nisu imali veći uticaj. Sada su im poslednji događaji dali municiju kojom će zasipati ne samo Beograd već pre svega svoje protivnike u kuloarima Bele kuće i briselskim salonima. To će dakle, biti udar na politiku koja je Kurtija označila kao glavni problem i prepreku za stabilizaciju ovog regiona pronalaženjem političkih rešenja, uz istovremeno jačanje prijateljskih veza Vašingtona i Beograda.

Zato je drugo pitanje o kome se mora razmišljati u potrazi za motivima ovoga što se dogodilo ‒ kome smetaju dobri odnosi Vašingtona i Beograda.

Naravno dežurni krivci u tom smislu uvek su Rusi. Otuda i spekulacije o učešću Vagnera u ovoj operaciji. No, to ne samo da nije potvrđeno, nego nezainteresovano, pa čak i kolaborativno ponašanje pripadnika Kfora abolira Moskvu, koja posmatra šta se dešava i lagano širi ruke za bratski zagrljaj u koji bi mogao upasti Beograd.

Nema sumnje da su i usijane srpske glave kojima mir nije najvažnija stvar na svetu, takođe, neprijatelji boljih odnosa Beograda i Vašingtona. Oni, međutim, kao ni Kurti nemaju snage da organizuju ovakav incident i najviše za šta bi mogli biti sumnjičeni jeste lakovernost kojom su dozvolili da budu instrumentalizovani u velikim političkim igrama.

O zapadnim zagovornicima politike devedesetih, koji veruju da je samo potpuno svedena i uništena Srbija garant mira na Balkanu, već je bilo reči. Njima bi se sada, međutim, mogli pridružiti i oni kojima, u svetlu sve verovatnijeg neuspeha ukrajinske kontraofanzive, treba neka pobeda nad Rusima, pa makar to bili i zamišljeni „mali” Rusi.

No, na sve to Srbija ne može, ili može veoma malo uticati. Pitanje je na šta može.

Odgovor teško mogu dati posmatrači i analitičari tekućih zbivanja. Ipak, moguće je ukazati na neka pitanja o kojima bi političari koji donose odluke morali da imaju što preciznije informacije.

Prvo pitanje ko je Srbe pokrenuo na akciju u Banjskoj. Jasno je da u lokalnom stanovništvu uvek ima svojeglavaca koje vode emocije pre nego razum, kao kada je bilo reči o uklanjanju barikada. Ali ovde nije reč o tome. Neko je, nema sumnje, delovao za svoj groš.

Drugo pitanje je da li je moguće očuvati krhko poverenje sa briselskim i vašingtonskim pregovaračima. Odnosno da li će oni dobiti nove instrukcije i napustiti dosadašnju politiku, ili nikakve politike zapravo i nema već se samo smenjuju dobar i loš policajac.

Treće pitanje je da li je moguće očuvati i ojačati poverenje srpskog državnog rukovodstva među lokalnim stanovništvo na KiM i kako to uraditi.

Četvrto pitanje koje bi bile nenameravane i neočekivane posledice potencijalnog vojnog angažovanja u zaštiti Srba na KiM, a koliki potencijalni benefiti.

Naravno, ovo nisu sva pitanja, a čak i ona podrazumevaju mnoštvo potpitanja. Nikada se, najzad, ne može biti potpuno siguran ne samo u tačnost odgovora već ni u mogućnost da će se do ispravnih odgovora doći.

Ipak, na poslednje pitanje je relativno lako odgovoriti. Mali su, naime, izgledi da bi neki efektivniji vojni odgovor Srbije mogao da uveseli bilo koga osim onih koji bi na bojnom polju da pobede (bar „male”) Ruse. Šteta bi nesumnjivo bila ogromna po Srbiju, ali ne treba smetnuti s uma da je NATO danas manje homogen nego 1999. godine. Jedno je ipak sigurno, takva opcija je stvar samo krajnje nužde i svakako bi je valjalo izbeći.

Verovatno je najteže pitanje koje iziskuje procenu poverenja u uslovima kada su Srbi na KiM pod uticajem ne samo Kurtijevog pritiska nego i različitih manipulacija, povremene malodušnosti… Ipak, njihovo poverenje u političko rukovodstvo Srbije nema alternativu. Slično je to kao poverenje u selektora košarkaške ili neke druge reprezentacije. Ono raste kada tim dobija i sve ide glatko, ali je mnogo važnije i neophodnije upravo kada kola idu nizbrdo. Većina ljudi, srećom, zna da je život pun uspona i padova i da bez poverenja i strpljenja malo šta može da se postigne.

Iskusnim političarima je lako da uoče promene u kursu politike velikih sila i to je možda najlakše pitanje. Posebno što će veoma brzo postati jasno da li će događaji u Banjskoj promeniti odnos pregovarača prema Beogradu i Prištini. Lakmus će biti stav prema hitnosti formiranja ZSO i povlačenju kosovskih bezbednosnih snaga sa severa KiM kao glavnog izvora svih tenzija i incidenata.

Za razliku od toga biće možda teže nego što na prvi pogled izgleda pronaći krticu u sopstvenim redovima. Upravo zato to pitanje je i jeste prvo i traži nedvosmislen i potpuno tačan odgovor.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista