Velika vežba istorijskog pamćenja

San Sebastijan ‒ Napravili smo ovaj film jer imamo odgovornost prema istoriji naše zemlje koja je delimično obeležena terorizmom ETA i osetili smo da imamo jedinstvenu priliku da intervjuišemo nekoga ko je pripadao toj terorističkoj organizaciji. Takođe je neophodno da film služi kao obrazovno sredstvo za celu generaciju koja je odlučila da zaboravi ili da se ne osvrće na ovu sasvim nedavnu epizodu iz naše istorije. Ovo je vežba istorijskog pamćenja.

Ovo su reči Hordija Evolea i Mariusa Sančeza, španskih autora dugometražnog dokumentarnog filma „Ne zovi me Teletina” („No me llama Tarnera”) s kojim je, ne bez predhodne buke, otvoren program „Mejd in Španija” („Made in Spain”) 71. San Sebastijan festivala koji obuhvata 20 najnovijih filmskih naslova proizvedenih u ovoj velikoj filmskohj zemlji. Evole i Sačez su ovaj dokumentarac snimili u formi intrigantnog i provokativnog, u svakom slučaju hrabro otvorenog intervjua sa danas sedamdesetjednogodišnjim Đosuom Urutikoćeom sa nadimkom Teletina, a nekada jednim od lidera ETE – baskijske organizacije koja je dejstvovala oko pola veka i koja je zbog načina separatističke borbe za nezavisnost i prisajedinjenje delova Baskije u Španiji i Francuskoj, opravdano dobila epitet terorističke organizacije.

 Ovaj film donosi oštar i inovativan pogled i na lik nekadašnjeg vođe i na dejstvovanje same terorističke organzacije osvetljavajući neke od njenih najokrutnijih i najkrvavijih akcija, za koje Urutikoćea u razgovoru sa Hordijem Evoleom tvrdi da su bile velika greška. Ali i da izvinjenje za ove „greške” neće značiti mnogo porodicama žrtava, raznetih eksplozivnim napravama u supermarketu ili u radničkim barakama, niti će bilo koga vratiti iz mrtvih. U ovom filmskom intervjuu Urutikoćea-Teletina ( suđeno mu je u Francuskoj, ali je tokom pandemije pušten iz zatvora zbog kancera koji navodno ima) nijednog trenutka ne priznaje da je bio jedan od lidera ETE. Harizmatične pojave, izrazitog lica i prodornih i bistrih očiju, on govori o svom učešću u borbi za nezavisnost Baskije od svoje 17. godine života kao o „vojniku” u službi višeg cilja. Kao o podršci u organizovanju „akcija” (nijednog trenutka ne govori o njima kao o terorizmu), ali ne priznajući direktno učešće. Jedino što priznaje, a to se ne može nikako izbeći jer je snimljeno televizijskim kamerama širom sveta, jeste njegovo aktivno učešće u pregovorima za raspuštanje ETA (2018) posle pola veka postojanja (od 1959) i najavljivanja mogućnosti za „prekid spirale nasilja”, kao i njegovo javno izražavanje žaljenja „zbog patnji prouzrokovanih oružanom borbom”.

 U vešto vođenom novinarskom intervjuu od strane Evole ( Sančez je tu kao reditelj), Đosu Urutikoćea u trenutku povišene nervoze, koju gledalac više oseti nego što je vidi ( Urutikoćea je majstor kontrole svoje facijalne mimike), u jednom trenutku novinaru kaže: „Ne zovi me Teletina” (otuda i naslov filma), da bi samo trenutak kasnije pojasnio i kako je taj nadimak dobio u jednom baru u San-Žan de Luzu – u gradiću u francuskom delu Baskije, nadomak San Sebastijana, u vreme kada je još uvek bio „mlad i naivan”. Kada Evola kaže da neće otkrivati mesto na kojem su se susreli radi razgovora za film, već da će samo reći da razgovaraju negde u Francuskoj, Urutikoćea najspontanije izgovara: „Ne, ne razgovaramo u Francuskoj već u San-Žan de Luzu, u Baskiji”...

 Ono što je zanimljivo jeste da će se ovaj film, odmah posle svetske premijere u San Sebastijanu, prikazivati na striming platformi „Netfliksa”, a u danima pred početak festivala direktor ove velike filmske manifestacije Hose Luis Rebordinos, morao je da izda i zvanično saopštenje u kojem je pojasnio i sledeće:

– S obzirom na činjenicu da festival u San Sebastijanu nije dobio pismo u kojem 514 ljudi traži da se film „Ne zovi me Teletina” povuče iz programa, smatram da sam dužan da na njega odgovorim putem ovog saopštenja za javnost poslatog svim medijima, preko kojih sam i saznao za njega. Želimo da izrazimo neslaganje sa njihovim mišljenjem da film treba da povučemo sa festivala zato što je njegov protagonista imao visok položaj u terorističkoj organizaciji ETA. Film je, između ostalog, od svog nastanka izvor istorije i često je nastojao da na velikom platnu izbliza prikaže protagoniste, počinioce epizoda neopravdanog nasilja. Primeri za to su i filmovi „Šoa” Kloda Lancmana, „Mašina za ubijanje Crvenih Kmera” Ritija Pana ili „Čin ubijanja” Džošue Openhajmera. Što se tiče filmova i globalnog nasilja: na festivalu su bila programirana 32 filma koja su često bila oružje za osudu, sredstvo analize ili oblik direktne intervencije u mnogim tragičnim problemima. Nefikicija, na koju se sada pozivamo, niti opravdava niti „pere i izbeljuje” ETA, jer ovaj festival ne bi prikazivao film sa takvim namerama... Na kraju krajeva, smatramo da film „Ne zovi me Teletina” prvo treba pogledati i kasnije kritikovati, a ne obrnuto...

 Pred samu premijeru filma u jednoj od dvorana u Kursalu uočljivo je bilo prisustvo policajaca. Ispostavilo se – bez velikog razloga. Pred dvoranom su protestovali samo jedan starac i starica držeći omanje fotografije Etinih „eksplozivnih dela” u svojim rukama. Časno i profesionalno urađen film Evole i Sančeza u dvorani je dobio gromki aplauz...