Boško Buha ‒ osamdeset godina kasnije

Na jučerašnji dan pre 80 godina poginuo je Boško Buha – dečak, partizan, borac protiv fašizma. Doktorka Saša Božović opisala je tragični događaj u knjizi „Tebi, moja Dolores”. Kamion, zaseda, rafali iz šume koji doktorku pogađaju u obe noge, Boško koji ne želi da je ranjenu ostavi na milost i nemilost napadačima, prihvata neravnopravnu borbu, gine. Imao je svega sedamnaest godina. Nije dočekao slobodu i nije video glavni grad o kojem mu je doktorka često pričala crtajući štapom po zemlji položaj Dunava, Save i Kalemegdana. Na brdu izviše mesta Boškove pogibije podignut je 70-ih godina prošlog veka spomenik – dečak u partizanskoj uniformi s puškom o ramenu koji stoji na listovima otvorene knjige dok mu na dlanu počiva bomba. Očima od bronze večno gleda ka Beogradu u koji nikada neće stići. Boško Buha se pročuo kao neustrašivi borac Druge proleterske brigade, dete koje hrabro juriša na neprijateljske bunkere i zasipa ih bombama. Po izbijanju rata priključio se partizanima u Mačvi u koju je sa porodicom prešao iz Gradine kod Virovitice. Umakao je ustaškom nožu da bi ga na Jabuci, na sredini puta između Pljevalja i Prijepolja, usmrtio četnički metak. Bio je 27. septembar 1943. godine.

Prolazim ovog avgusta drumom preko Jabuke. Pada jaka kiša. Kroz zamagljena stakla automobila ne uspevam da uočim vidljivo obeležje da se u blizini nalazi Memorijalni kompleks „Boško Buha”. U srećnija vremena tu su sagrađeni Spomen-dom i Muzej pionira i omladine Jugoslavije. Na mestu na kojem je poginuo Boško Buha zasađeno je 17 borova koji simbolizuju njegovih 17 godina. Potom je uređena Aleja neustrašive mladosti, sa bistama drugih pionira koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma. Zapuštene građevine utonule su u okolinu i sivilo kišnog dana. Propada Memorijalni kompleks posvećen sećanju na Boška Buhu i na svu decu izginulu u Drugom svetskom ratu. Propadamo s njim i mi samo što toga izgleda nismo svesni. Jer kad se društvo ovako nemarno odnosi prema uspomeni na heroje koji su živote dali za njegovu slobodu ne može da očekuje ništa bolje od spokojne neslobode. A Boško Buha se neustrašivo borio za slobodu, za društvo u kojem će svako biti cenjen i poštovan kao ljudsko biće, u kojem neće biti gladnih i obespravljenih.

Nažalost, nije doživeo da vidi posleratnu socijalističku državu sa natruhama liberalizma koju će, pored svih njenih mana, većina ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora poistovećivati s vremenom blagostanja kada se vodilo računa o pojedincu i opštečovečanskim vrednostima. Na sreću, nije mogao da vidi kako komadaju i dezintegrišu državu za koju je položio svoj mladi život, da bi je potom u delovima integrisali u totalitarnu himeru mutiranih ideologija sa etiketom demokratije. Zapravo tih turbulentnih godina i na Zapadu je otpočeo proces urušavanja koncepta posleratne države blagostanja dok se fašizam vratio na mala vrata kroz neoliberalne intervencije i antivrednosti koje su se poput zaraze širile svetom a protiv kojih su se nekada borili heroji poput Boška Buhe. Uostalom, propadanje Memorijalnog kompleksa započelo je 90-ih godina prošlog veka što se takođe poklapa sa trendom revizionističkog preispitivanja antifašističke borbe  koji, razmislimo li malo bolje, nikako ne ide u prilog „malim” narodima.

Simpatizeri partizanskog i četničkog pokreta i dalje se glože oko toga ko je pre 80 godina bio na pravoj strani premda zanemaruju činjenicu da Srbija danas nije ni monarhija ni socijalistička republika već kolonija korporativnog kapitalizma. Želim da kažem kako globalnim vladarima naruku idu lokalne ideološke podele koje razjedinjuju ljude i skreću im pažnju s činjenice da su totalitarne ideologije u međuvremenu poprimile sofisticiranije forme ispoljavanja unutar globalnog poretka. Istog onog koji će se na Zapadu i nadalje marketinški nazivati demokratskim iako će se zapravo raditi o mehanicističkoj komuni poluljudi-polurobota lišenih slobodne volje kojima će putem algoritama upravljati kreatori globalnih trendova iz Silicijumske doline i Svetskog ekonomskog foruma.

Ovakvoj viziji društva treba se suprotstavljati, ali i konfuziji koju globalni revizionisti stvaraju između ostalog relativizacijom fašizma i istovremenim umanjenjem značaja onih koji su se protiv fašizma borili. Upravo zato je važno čuvati i sačuvati obeležja antifašističke borbe koja svedoče, opominju, upozoravaju, podsećaju..., šta znači biti pobunjeni čovek koji bezbednost klečanja ne postavlja iznad vrline slobodnog koračanja uzdignute glave. Na koncu, jasno nam je da se pre 80 godina Boško Buha nije borio za globalni komunizam Klausa Švaba i svet lišen slobode. Manje je međutim jasno za kakav se svet mi borimo 80 godina kasnije? I, da li se uopšte borimo?

sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista