Ta­mo je srp­skoj voj­sci je­di­ni bio put

Po­sle sne­žnih bu­ra na se­ver­nim stra­na­ma al­ban­skih pla­ni­na, du­gu ko­lo­nu pu­kov­skih ko­mo­ra Mo­rav­ske di­vi­zi­je pr­vog po­zi­va, na pri­mor­ju je do­če­ka­la ki­ša i te­ško pro­hod­ni te­ren. Po­sled­njim sna­ga­ma, sa pre­mo­re­nim ljud­stvom i iz­nu­re­nom sto­kom, sti­gla je na pri­sta­ni­šte Me­do­ve (San-Đo­va­ni), a voj­nič­ka prat­nja po­če­la je spre­ma­ti lo­go­re za pre­no­ći­šte.

– Oku­plje­ni u go­mi­li, mi, đa­ci pod­o­fi­ci­ri, gle­da­li smo kroz ve­čer­nju po­lu­ta­mu.  Po­sled­nji zra­ci sun­ca pro­bi­še raz­re­đe­ne obla­ke, u ne­vi­đe­noj le­po­ti oba­sja­še gra­nit­nu ste­nu i ocr­ta se ure­zan dži­nov­ski krst i nat­pis is­pod nje­ga „Hra­brim srp­skim bor­ci­ma –žr­tva­ma ’Ha­mi­di­je’”. I dok smo za­di­vlje­no po­sma­tra­li taj ve­li­čan­stve­ni pri­zor, đak-na­red­nik re­če: „U ovim vo­da­ma ostao je da več­no po­či­va i moj sta­ri­ji brat”, pa po­či­nje ti­him gla­som, sa po­no­som, da iz­la­že bol­nu po­vest – za­po­či­nje svo­ju za­be­le­šku Dra­go­ljub Mi­haj­lo­vić.

Pri­ča je to o is­kr­ca­va­nju 17. pu­ka u ovo pri­sta­ni­šte kao po­moć cr­no­gor­skoj voj­sci. Dok se deo voj­ske još na­la­zio na dva grč­ka bro­da ko­ji su pre­ve­zli puk iz So­lu­na do Me­do­ve, iz­ne­na­da se na mo­ru po­ja­vio naj­ve­ći tur­ski rat­ni brod „Ha­mi­di­ja” i to­pov­skim plo­tu­ni­ma po­čeo bom­bar­do­va­ti bro­do­ve i is­kr­ca­le voj­ni­ke na oba­li. I, mo­žda bi oba grč­ka bro­da bi­la po­to­plje­na i mno­go vi­še srp­skih voj­ni­ka iz­gi­nu­lo, do­pi­su­je Mi­haj­lo­vić, da se na pri­sta­ni­štu ni­je za­de­si­la srp­ska brd­ska ba­te­ri­ja, 

„Po­ruč­nik na­še ba­te­ri­je pre­u­zeo je sme­lo ko­man­du, sa ar­ti­ljer­ci­ma je br­zo sklo­pio ras­klo­plje­ne to­po­ve i otvo­rio palj­bu na boj­ni brod ko­ji se po­sle pr­vih plo­tu­na u naj­ve­ćoj br­zi­ni iš­če­zao sa vi­di­ka. Oba grč­ka bro­da lak­še su ošte­će­na, ali je osta­lo mno­go ra­nje­nih i 63 po­gi­nu­la i uda­vlje­na, me­đu ko­ji­ma je bio i brat na­še­ga dru­ga, jer ni­su svi mo­gli bi­ti u vo­di pro­na­đe­ni. Svo­je, na oba­li po­gi­nu­de i iz mo­ra iz­va­đe­ne mr­tve dru­go­ve, sa­hra­ni­li smo u ma­le­noj ma­sli­no­voj go­ri bli­zu pri­sta­ni­šta, a u gra­nit­nu ste­nu ure­zan je ve­li­ki krst sa re­či­ma po­sve­te”, be­le­ži Mi­haj­lo­vić, pa na­sta­vlja da još dok je đak-ared­nik iz­go­va­rao po­sled­nje re­či, u gru­pi se ti­ho kao mo­li­tva za­ču­še sti­ho­vi kroz ko­je je pe­snik Vo­ji­slav Ilić Mla­đi ope­vao te he­roj­ske tre­nut­ke.

„Kraj pla­vih oba­la Ja­dran­sko­ta mo­ra, u ši­ro­kom hla­du ma­sli­no­vih go­ra, po­či­va­ju oni. Ka­da ma­le la­ste pod je­sen do­le­te, do­ne­su im po­zdrav Do­mo­vi­ne sve­te, Otac je­dan sta­ri, s go­ra Šu­ma­di­je sti­že tad u lu­ku gra­da San-Đo­va­ni, da po­tra­ži si­na ko­ga mo­re kri­je, svog hra­brog je­din­ca, žr­tvu ’Ha­mi­di­je’. Od mra­ka do zo­re, od zo­re do mra­ka, tu­žno se raz­le­go, u ča­su ti­ši­ne, očaj­nič­ki va­paj sta­rog Šu­ma­din­ca: ’Daj mi ga, o mo­re, iz tvo­jih du­bi­na, što će te­bi te­lo ne­zna­nog tu­đin­ca, mo­re pla­vo, vra­ti mi je­din­ca. I ne­ma se bezd­na pod­mor­skih du­bi­na smi­lo­va nad bezd­nom očin­sko­ga sr­ca, te iz­ba­ci go­re, vrh mor­skih hri­di­na, mom­ka kog je dav­no ce­li­va­la smr­ca. Otac mr­tva si­na u na­ruč­ju no­si, lju­bi ga u če­lo, mi­lu­je po ko­si, i su­za­ma bo­la obra­ze mu ro­si’.”

Svi smo ose­ti­li ka­ko sto­ji­mo u sta­vu mir­no i ka­ko na­ma pre­ko li­ca te­ku su­ze. Kao  eho voj­nič­ke tru­be za po­sled­nji po­zdrav rat­ni­ku, u uši­ma su zvo­ni­le re­či đa­ka-voj­ni­ka: „I spu­šta ga do­le ne­žno i po­la­ko u stu­de­nu ra­ku, u skro­vi­ti ku­tak, i krst je­dan beo od je­lo­vih gra­na sta­rac zde­lja si­nu i na kr­stu sta­vi: ’Ov­de moj je­di­nac, po­nos mo­jih da­na, spi na več­noj stra­ži pla­vo­ta Ja­dra­na. Ži­veo je s ča­šću, umro je u sla­vi’. Zbo­gom, si­ne”.

– Kraj lo­gor­ske va­tre osta­li smo te no­ći du­go. U raz­go­vo­ri­ma, ta­da ni­smo mo­gli pred­vi­de­ti da će od 300 hi­lja­da srp­skih bo­ra­ca na So­lun­ski front sti­ći sa­mo po­lo­vi­na. I još je tra­ja­la noć kad smo sa ko­mo­ra­ma žur­no kre­nu­li ka da­le­kim po­lo­ža­ji­ma.  Sle­de­ćih da­na na­še je­di­ni­ce do­bi­le su sme­nu, a mi smo po­šli ka Dra­ču, Va­lo­ni, Kr­fu, ta­mo „ku­da je srp­skoj voj­sci je­di­ni bio put” – za­vr­ša­va pri­po­vest Dra­go­ljub Mi­haj­lo­vić, đak-pod­o­fi­cir Mo­rav­ske di­vi­zi­je.