„Orao” simbol saradnje i poverenja Rumuna i Srba

Temišvar – U dugoj hronologiji dobrosusedskih i prijateljsko-bratskih odnosa između Rumuna i Srba mnogo je primera. Ipak, postoji jedan momenat, danas pomalo zaboravljen, a koji pokazuje dubinu poverenja između Rumunije i Srbije, odnosno tadašnje Jugoslavije. U najosetljivijem polju za jednu državu, kao što su nacionalna odbrana i vojna industrija, dve države su pre pedeset godina pokrenuli impozantni program serijske proizvodnje dvosednog i jednosednog jurišnog lovca-bombardera aviona „J-22 Orao”, tj. „IAR-93 vultur”, kroz saradnju vazduhoplovno-tehničkih instituta i vazduhoplovnih industrija.Bio je to programa „Jurom”, sporazum vlada dve zemlje o „Zajedničkom projektovanju, izvođenju, ispitivanju prototipova i serijskoj proizvodnji borbenih aviona”. Zapravo, 20. maja 1971. Rumunija i Jugoslavija potpisale su međuvladin sporazum koji je predviđao projektovanje vojnog aviona visokih performansi i njegovu kasniju proizvodnju u obe zemlje. Na rumunskoj strani program je vodio inženjer dr Teodor Zamfiresku, a na jugoslovenskoj pukovnik Vidoje Knežević. Ubrzo nakon potpisivanja tog sporazuma inžinjeri dveju zemalja su već 1972/1973. godine počeli da rade na projektu.

Ideja se rodila u vreme kada je nekoliko zemalja iz tadašnjeg Varšavskog pakta, istočnog vojnog saveza, bilo uvereno da se na SSSR-om ne može ozbiljno osloniti kada su u pitanju najsavremenije tehnologije.

Saradnja Jugoslavije i Rumunije je bila po sistemu pola-pola svih razvojnih, proizvodnih i ostalih aktivnosti. Instituti kao što su „Soko” iz Mostara i Avionska kompanija iz Krajove, firme poput „Utva” iz Pančeva, „Teleoptika” iz Zemuna, „Rudi Čajevca” iz Banjaluke, kao i IAR iz Brašova i „Aerostar” iz Bakaua, sarađivali su na projektovanju, razvoju i na proizvodnji aviona. Razmenjivana su iskustva i podaci. Svaka strana je finansirala svoj deo proizvodnje. Ako jedna strana nije tehnološki mogla proizvoditi neke delove ili sklopove, preuzimala ih je od druge strane.

Zadaci koji su postavljani inženjerima bili su više nego zahtevni. Avion je morao da bude moderan i dovoljno brz da zameni sovjetske modele „mig 15” i „mig 17”. Morao je da ima relativno jednostavnu i laku konstrukciju kako bi dostizao brzine preko 1.000 kilometara na sat. U isto vreme morao je da bude sposoban da koristi piste za poletanje i sletanje prekrivene travom ili asfaltom lošeg kvaliteta kao i one oštećene. I, što je veoma važno za strategiju bezbednosti, avion je morao da koristi najviše komponenti proizvedenih lokalno u Rumuniji ili Jugoslaviji, koje bi u krajnjem slučaju bile kompatibilne s komponentama zapadnih aviona.

Na kraju, projektovani avion je bio dugačak 13,02 metra, ako se uzme u obzir samo trup i 13,90 metara ako se uzme u obzir i prednja maska, a raspon krila 9,30 metara. Imao je pet visećih elemenata za raketne projektile, po dva na krilima i jedan na trupu, i mogao je da nosi do 2.800 kilograma naoružanja različitih tipova. Imao je i dva topa GS-23L kalibra 23 milimetra. Avion je bio opremljen s mlaznim motorom „Rojs-Rolsa”, čija je snaga bila dovoljna za dostizanje brzine od oko 1.100 kilometara na čas.

Stvoren je jurišni avion, namenjen za neposrednu podršku kopnene vojske prodorom na maloj visini i za zadatke izolacije bojišta. Ugrađen je i najmoderniji sistem komandi leta. Sam avion, kako stručnjaci opisuju, odlikovao se velikom aerodinamičkom žilavošću kao i brojnim rešenjima koje povećavaju mogućnost preživljavanja aviona u slučaju pogotka. Ukupno su proizvedena 203 aviona, 115 za Jugoslaviju i 88 za Rumuniju.

Vazduhoplov se proizvodio do 1992. godine, kada međunarodni kontekst više nije dozvoljavao nastavak saradnje između Rumunije i Jugoslavije, koja se raspadala u građanskom ratu. Ipak, „orao”/„vultur” ostao je u istoriji kao izuzetan u oblasti vojnih mlaznih aviona. To je, štaviše, svojevrsni tehnološki spomenik prijateljstva i dobrosusedstva Rumunije i Srbije. Rumunija je svoje avione prizemljila, ali „orao” u Srbiji, imajući u vidu njegovu modernizaciju koja je u toku, još dugo će biti na nebu.