O ratu sve najgore

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao poslednja predstava 42. Bitefa, Dojčes teatar iz Berlina izveo je Eshilovu tragediju „Persijanci”, u režiji Dimitera Gočeva, u prevodu i doradi Hajnera Milera i Petera Vicmana.

Od kada je ludih careva i kraljeva, vode se i ratovi, a da ljudi, ni istorija i istoričari, i filozofi istorije, ni danas nisu sigurni kako i zašto ratovi počinju, kakve su, i koliko tragične, i dugotrajne posledice ovakvih razornih sukoba. U predstavi Dojčes teatra sa četiri glumca, dve žene i dva muškarca, rat počinje kao dečija igra, neko gurkanje, inat, infantilna svađa, otimačina za veći komad zemlje, zlata, slave. Kralju Kserksu nije bilo dovoljno ono što mu je otac u nasledstvo ostavio, pa se, u lakoumnoj pohlepi, prokockao, proigrao, ne samo prošlost, već i veliki deo budućnosti svog naroda i države. Dve ratoborno, svađalački nastrojene strane, dva čoveka, dve sile, dva naroda, Persijanci i Helada podmeću leđa, gurkaju pravougaono telo kojim kao da ocrtavaju teritoriju koju bi da osvoje, zauzmu. U početku stvar deluje bezazleno, ali bes ljudi je nekontrolisan, a o besovima bogova antičkih da ne govorimo. Glumci su obučeni crno-belo, koncertno, savremeno. Crnina pristaje ratovima! I ženama, majkama. Njihovo je, odvajkada da čekaju, plaču, proklinju, kunu sudbinu, ili lude glave sinova, ili muževa, da se pitaju: O da li će da se vrate!

Reditelj Dimiter Gočev ne ilustruje rat. Hteo bi da ga izbliza sagleda, analizira, objasni sebi, i drugima, da kaže publici sve što zna, i misli o ratu, bez pomagala, popuštanja, dekorisanja i ukrašavanja, bez istorijskih i pozorišnih efekata. Tragedija rata zbiva se bez pompe, na ogoljenoj sceni oslonjena na moć reči i glumca. Zašto ljudi, države, narodi, ratuju, koliko jedan izgubljen, a često i dobijen rat, utiče na sudbinu, život i istoriju jednog naroda, i čitavih kasnijih generacija. Rat je suluda, tvrda, teška, mračna stvar, i sa ratom se nije šaliti, što autori ove predstave i ne čine. Ponavljam: o ratu se u predstavi Dojčes teatra govori gledaocu u lice, i veoma se retko glumac obraća partneru. Predstava nas ne ostavlja na miru, traži našu pažnju i koncentraciju, pritiska nas, ubeđuje, privodi pameti, sa brigom i bolom, kajanjem, ljutitošću pita: Znamo li, zapravo, šta je rat, i zašto smo ga počeli, koliko je izgubljeni rat kralja i vojskovođe Kserksa uticao na istoriju i sudbinu Persije; koliko su ratovi odredili karakter, svojstva, mentalitet, lice današnje Nemačke, Srbije, ili minule Juge, na primer.

Zna li čovek, znaju li toliki ludi kraljevi koliko nas njihova mahnitost košta; znaju li zašto ni bogatom, ni najbogatijom, moćnom i najmoćnijem nikad nije dosta, i zašto ludo poseže za tuđim? Mudrost u liku i jeziku hora gotovo da ne utiče na sumanute bojonoše koliko ih vodi samoljubivost, slavoljubivost, vlastoljubivost, imperatorski sindrom. Da, istorija gotovo svakog naroda poznaje ovakve vladare kakav je Kserks. Dešava se da oni koji ratove započinju i vode, prežive, dok milioni nevinih umiru, ali tragovi ratova duboko se urezuju u biće naroda, i njihove posledice su tragični i dugotrajni znaci u kulturi i na licu svakog naroda.

Za početak ratnih sukoba uvek se nađe povod, izgovor, u nalozima bogova, sudbine i ljudske zlosti i pohlepe, destruktivnosti. Rat nije teško započeti, ali nikad nije nađen dovoljan razlog da rat počne, i da se njegove posledice opravdaju. Naiđu godine i vladari koji počine stvari zbog kojih će se ljudi i narodi vekovima kajati. Predstava je svedena, racionalna, upravo zato što je rat nešto iracionalno, i što bi moć tragičke, književne reči, i pozorišnog uverenja, da joj se suprotstavi. Ne počinje rat uvek onaj ko nema, već, češće, onaj ko ima previše, svega, pa i moći, ako gospodari sveta svoju volju za moć, posedovanjem i vladanjem uopšte mogu da zadovolje i ograniče! Gočev ne insistira na razlici antičke i moderne tragedije. Rat je tragedija svih vremena, i u „Persijancima” je izvedena, komponovana u četiri snažna, uverljiva glasa, dva muška, i dva ženska.

Rat nag, raskrinkan, bolan, surov, iracionalan, lišen istorijskog i pozorišnog glamura. Jasan i glasan. Preovlađuje tragičko-ironična intonacija, tonovi rasuđivanja, ubeđivanja, kajanja, raščlanjivanja. To su Eshilovi „Persijanci” u režiji Dimitera Gočeva sa Margit Bendokat, Samuelom Fincijem, Volframom Koh i Almut Cilher.