О рату све најгоре

У Југословенском драмском позоришту, као последња представа 42. Битефа, Дојчес театар из Берлина извео је Есхилову трагедију „Персијанци”, у режији Димитера Гочева, у преводу и доради Хајнера Милера и Петера Вицмана.

Од када је лудих царева и краљева, воде се и ратови, а да људи, ни историја и историчари, и филозофи историје, ни данас нису сигурни како и зашто ратови почињу, какве су, и колико трагичне, и дуготрајне последице оваквих разорних сукоба. У представи Дојчес театра са четири глумца, две жене и два мушкарца, рат почиње као дечија игра, неко гуркање, инат, инфантилна свађа, отимачина за већи комад земље, злата, славе. Краљу Ксерксу није било довољно оно што му је отац у наследство оставио, па се, у лакоумној похлепи, прокоцкао, проиграо, не само прошлост, већ и велики део будућности свог народа и државе. Две ратоборно, свађалачки настројене стране, два човека, две силе, два народа, Персијанци и Хелада подмећу леђа, гуркају правоугаоно тело којим као да оцртавају територију коју би да освоје, заузму. У почетку ствар делује безазлено, али бес људи је неконтролисан, а о бесовима богова античких да не говоримо. Глумци су обучени црно-бело, концертно, савремено. Црнина пристаје ратовима! И женама, мајкама. Њихово је, одвајкада да чекају, плачу, проклињу, куну судбину, или луде главе синова, или мужева, да се питају: О да ли ће да се врате!

Редитељ Димитер Гочев не илуструје рат. Хтео би да га изблиза сагледа, анализира, објасни себи, и другима, да каже публици све што зна, и мисли о рату, без помагала, попуштања, декорисања и украшавања, без историјских и позоришних ефеката. Трагедија рата збива се без помпе, на огољеној сцени ослоњена на моћ речи и глумца. Зашто људи, државе, народи, ратују, колико један изгубљен, а често и добијен рат, утиче на судбину, живот и историју једног народа, и читавих каснијих генерација. Рат је сулуда, тврда, тешка, мрачна ствар, и са ратом се није шалити, што аутори ове представе и не чине. Понављам: о рату се у представи Дојчес театра говори гледаоцу у лице, и веома се ретко глумац обраћа партнеру. Представа нас не оставља на миру, тражи нашу пажњу и концентрацију, притиска нас, убеђује, приводи памети, са бригом и болом, кајањем, љутитошћу пита: Знамо ли, заправо, шта је рат, и зашто смо га почели, колико је изгубљени рат краља и војсковође Ксеркса утицао на историју и судбину Персије; колико су ратови одредили карактер, својства, менталитет, лице данашње Немачке, Србије, или минуле Југе, на пример.

Зна ли човек, знају ли толики луди краљеви колико нас њихова махнитост кошта; знају ли зашто ни богатом, ни најбогатијом, моћном и најмоћнијем никад није доста, и зашто лудо посеже за туђим? Мудрост у лику и језику хора готово да не утиче на сумануте бојоноше колико их води самољубивост, славољубивост, властољубивост, императорски синдром. Да, историја готово сваког народа познаје овакве владаре какав је Ксеркс. Дешава се да они који ратове започињу и воде, преживе, док милиони невиних умиру, али трагови ратова дубоко се урезују у биће народа, и њихове последице су трагични и дуготрајни знаци у култури и на лицу сваког народа.

За почетак ратних сукоба увек се нађе повод, изговор, у налозима богова, судбине и људске злости и похлепе, деструктивности. Рат није тешко започети, али никад није нађен довољан разлог да рат почне, и да се његове последице оправдају. Наиђу године и владари који почине ствари због којих ће се људи и народи вековима кајати. Представа је сведена, рационална, управо зато што је рат нешто ирационално, и што би моћ трагичке, књижевне речи, и позоришног уверења, да јој се супротстави. Не почиње рат увек онај ко нема, већ, чешће, онај ко има превише, свега, па и моћи, ако господари света своју вољу за моћ, поседовањем и владањем уопште могу да задовоље и ограниче! Гочев не инсистира на разлици античке и модерне трагедије. Рат је трагедија свих времена, и у „Персијанцима” је изведена, компонована у четири снажна, уверљива гласа, два мушка, и два женска.

Рат наг, раскринкан, болан, суров, ирационалан, лишен историјског и позоришног гламура. Јасан и гласан. Преовлађује трагичко-иронична интонација, тонови расуђивања, убеђивања, кајања, рашчлањивања. То су Есхилови „Персијанци” у режији Димитера Гочева са Маргит Бендокат, Самуелом Финцијем, Волфрамом Кох и Алмут Цилхер.